Upozorenje stručnjaka: Dečja tuga može da pređe u depresiju

0
Foto: pixabay.com

Dr Olivera Aleksić Hil, psihijatar, govori o učestalosti psihičkih i emocionalnih problema kod dece, simptomima po kojima se prepoznaju i mogućnostima lečenja.

U Srbiji svako četvrto dete koje dovedu na psihijatrijski pregled ima neke od simptoma depresije. Četvrtina depresivne dece doživela je zanemarivanje, a neka od njih različite vidove zlostavljanja u užoj ili široj socijalnoj sredini – kaže u intervjuu za “Novosti” doktorka Olivera Aleksić Hil, dečji psihijatar iz Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu.

Uzrok kliničke depresije kod dece najčešće je gubitak bliske osobe i veliki životni preokreti. Ali, čak i uobičajene situacije, kao što su polazak u vrtić, preseljenje ili rođenje drugog deteta, takođe mogu da budu “okidač”. Jedan od razloga je i zlostavljanje od vršnjaka. Ukoliko problem potraje duže od dva ili tri meseca, postoji rizik od nastanka biohemijskih promena u organizmu deteta, zbog čega jedino lekovi koje propiše psihijatar mogu da pomognu.

Jesu li neka deca sklonija depresiji?

– Razvoju depresije doprinose genetska predispozicija, okolnosti u kojima ljudi žive, odnosno okruženje. Genetski faktor je uzrok u 30-40 odsto slučajeva, ostalo je sredinski, odnosno činjenica da porodica može da doprinese nastanku, održavanju i prevazilaženju depresije.

Kako prepoznati ovo stanje kod dece?

– Baš kao i odrasli, deca mogu da budu tužna u nekom životnom periodu. Tokom takvih epizoda, dete može da posustane u školi, da ima problem sa koncentracijom, postane nezadovoljno, ljutito, neposlušno, naglo izgubi ili poveća apetit, pogorša rukopis, prestane da crta, osamljuje se ili prestane da vodi računa o ličnoj higijeni. Sve te promene treba da budu upozorenje roditeljima i stručnjacima. To su neki od znakova tugovanja, koji ukoliko traju nekoliko meseci, prerastaju u depresiju.

CRTEŽOM POKAZUJU OSEĆANjA
Kako otkriti uzrok problema ako dete odbija da razgovara?
– Mala deca nemaju dovoljno razvijen rečnik, pa često ne mogu da objasne šta osećaju. Zbog toga psihijatri primenjuju mnogobrojne metode za procenu psihičkog stanja deteta. Jedna od metoda koje se primenjuje jeste terapija kroz igru i crtež. Ako crtež ima mnogo detalja, boja, članova porodice, cveća, sunca, to znači da dete ima bogat unutrašnji svet. Naravno, ne može se samo na osnovu crteža koji oskudeva bojama i detaljima zaključiti da je dete depresivno. Treba sagledati ukupno ponašanje, posmatrati dete, primetiti da li gleda ljude u oči, da li se povlači, kako reaguje na prilazak…

Kako kod deteta razlikovati tugu, koja je prolazna, od depresije?

– Osim po tome što traje duže od tuge, depresija se prepoznaje i po tome što mere koje roditelj preduzima (uveseljavanje deteta, društvo, boravak u prirodi, kvalitetan obrok) ne daju rezultate.

Šta treba uraditi kada primetimo da dete tuguje?

– Trebalo bi najpre proveriti zdravstveno stanje i isključiti somatske i telesne bolesti. Zatim se posavetovati sa stručnjakom, koji će videti da li je u pitanju adaptaciona teškoća, tuga ili depresija. Roditelji treba da pokušaju da oraspolože dete, osiguraju redovan i kvalitetan obrok i san, ponude stvari koje ga uveseljavaju. Vreme ispred kompjutera i telefona treba ograničiti. Ako se sve uradi kako treba kod kuće, trebalo bi da detetu bude bolje nakon mesec dana.

Ako to ne pomogne, kakva terapija je potrebna?

– Kada se uobičajenim higijensko-dijetetskim načinima nije postigao rezultat, to znači da je verovatno došlo do biohemijskih i hormonskih promena. Da bi dete moglo da se “pokrene”, mala doza lekova je neophodna, jer se mora uneti supstanca koju organizam ne stvara u dovoljnoj količini. Često se kombinuju lekovi iz grupe antidepresiva i anksiolitika, uz obaveznu psihoterapiju. Uz to, potrebno je primeniti sve ostale mere, kao što je uravnotežena ishrana, šetnja, boravak u prirodi, na suncu.

Može li depresija da se ispolji kroz ponašanje koje nije tipično za takvo stanje?

– Često simptomi nisu klasični, odnosno takvi da dete plače, leži u krevetu i “gleda u jednu tačku”. Recimo, bolovi u želucu i glavobolje mogu biti netipični pokazatelji. Depresija se ponekad može ispoljiti i kroz poremećaje ponašanja jer problem u ponašanju je zapravo problem u emocijama. Osim toga, može da se pojavi udruženo sa anksioznošću, odnosno povišenom strepnjom. To je čest slučaj kod dece koja su povučena, krhka i osetljiva.

Zašto je nekad uobičajena životna situacija “okidač” za depresiju?

– Preseljenje u veći stan, rođenje mlađe sestre, promena sredine, škole… to su divne stvari za porodicu, ali za dete su to ogromne promene. Izgubilo je drugare, promenilo parkić, samoposlugu u kojoj mu se teta jaljala svakog dana, put kojim je uvek išlo. Umesto toga, recimo, dobio je sestru koja ga nervira i “oduzela mu je sve”. Dete to tako razume, što naravno nije razlog da sprečavamo promene, već da imamo razumevanja. Roditelji nisu izazivači problema, ali bi trebalo da znaju osnovne postavke o razvoju dece, da bismo mogli da im pomognemo i izbegnemo začarani krug.

Koliko polazak u vrtić može da utiče na dete?

– Ukoliko je dete intelektualno razvijeno, možete mu objasniti šta znači polazak u vrtić, tako da ono to razume. Ali, na nivou osećanja, dete treba da nauči da je to bezbedno mesto, da će ga vaspitačice čuvati i da će se mama zaista vratiti po njega. Ono nema pojam o vremenu, pa za njega ništa ne znači to što će mama, recimo, doći u 16 časova.

Kako treba pripremiti dete za “dolazak” brata ili sestre da to ne bi bilo stresno?

– Neophodno je da se drugi roditelj, baka ili deka, takođe uključe. Potrebno je odvojiti vreme samo za njega, dozvoliti mu da mazi stomak, da kupuje sa mamom stvari za bebu, da učestvuje u pripremama. Ne treba se ljutiti ukoliko kaže da ne voli bebu, ili traži od mame da je “vrati u porodilište”. On samo izražava svoja osećanja i vremenom će doći do prihvatanja. Važno je da roditelji razumeju da, ono što je za njih lep događaj, za dete je velika promena i potencijalno stres, zbog čega mu tu situaciju treba olakšati koliko god je to moguće.

Koliko često roditelji preuveličavaju ili zanemaruju problem?

– Druga situacija je mnogo češća. To je zbog toga što roditelji često iz straha ne žele da priznaju da njihovo dete ima problem. Kada ga boli grlo, odmah ga odvedu kod lekara. Sa psihijatrom je drugačije, jer postoji predrasuda da je problem onda veliki i “užasan”. Jako je čest i stereotip da će problem proći sam od sebe.

Izvor: Novosti

 

Povezani Postovi

ODGOVORI

Molimo Vas ostavite Vaš komentar
Molimo Vas upište Vaše ime