Verovatno su se mnogi roditelji susreli sa pojavom tikova kod dece misleći da su takva ponašanja neka faza u odrastanju ili da dete tako privlači pažnju odraslih. Iako mnogi tikovi kod dece prolaze spontano, bez ikakve intervencije, ne treba ih ignorisati.
Šta su tikovi?
Tikovi su relativno česta pojava kod dece i adolescenata. Tik je jedan od najučestalijih poremećaja kod dece, ali vrlo mali broj se javlja stručnjaku za savet. Tikovi se češće javljaju kod dece nego kod odraslih i znatno su češći kod dečaka nego kod devojčica. Još uvek se ne zna sa sigurnošću šta dovodi do pojave tika. Tikovi su usko povezani sa emocijama, međutim, danas se pažnja dosta usmerava i na genetske i sredinske faktore i njihovu kombinaciju.
Tikovi su nagli, kratki, jednostavni i nevoljni pokreti mišića koji nemaju jasno utvrđen cilj. Najčešće se javljaju u predelu glave i lica, vrata i dijafragme, a u najtežim slučajevima mogu zahvatiti gotovo čitavo telo. Tikovi se mogu pojačavati u uslovima stresa (čak i kada je stres pozitivan), psihičke napetosti ili primene različitih lekova koji deluju na centralni nervni sistem.
Kroz stalne interakcije s okolinom dete polako stiče iskustava, otkriva svoje sposobnosti i mogućnosti. Mentalni i emocionalni razvoj su procesi koje karakteriše stalni napredak i prilagođavanje. Atmosfera u kojoj dete odrasta određuje njegovo ponašanje u datoj situaciji. Tikovi se najčešće javljaju od 3. do 7. godine života kada dete postaje samostalnije, svesno sebe i okoline u kojoj se nalazi. Za razliku od odrasle osobe, dete ne zna da kontroliše stres i da izrazi ono što proživljava. Kada se nađe u nepovoljnoj situaciji njime ovladaju negativne emocije (nemogućnost izražajnog komuniciranja, osećaj ugroženosti, strah, sram, ljutnja…), tada se pojavljuje tik. Žmirkanje, sljeganje ramenima, pravljenje grimasa ili neki drugi tikovi pomažu detetu da se oslobodi napetosti. Vrlo često tikovi dovode do socijalnog neprihvatanja i dete stvara lošu sliku o sebi.
Tikove kod dece razlikujemo od motoričkih poremećaja, pa ih tako karakteriše:
- Iznenadni, brz, prolazni pokret
- Ograničen pokret bez dodatnog neurološkog poremećaja
Osoba ih se uvek seća, može da ih ponovi i iako su to nevoljni pokreti, ako obrati pažnju, može da ih zaustavi, ali se posle toga često javlja pogoršanje. Nestaju ili se njihov intenzitet smanjuje tokom sna, a nedostatak ritmičnosti odvaja tikove od stereotipnih pokreta koji se javljaju kod autizma i intelektualne ometenosti.
Tikovi kod dece mogu biti:
- Motorički ili glasovni
- Jednostavni ili složeni
- Hronični ili prolazni
Jednostavni motorički tikovi
To su pojedinačni jednostavni motorički pokreti, npr. žmirkanje, trzanje vrata, sleganje ramenima i pravljenje grimasa. Složeni motorički tikovi su obično dugotrajni, uključuju oponašanje različitih pokreta kao što su dodirivanje različitih delova tela, zastajkivanje u hodu ili njuškanje pojedinih predmeta. Takođe se mogu javiti i brojni drugi nekontrolisani pokreti i reakcije koje obuhvataju udaranje samog sebe, skakanje i skakutanje, ponavljanje kretnji drugih i dr.
Glasovni tikovi
Takođe se dele na jednostavne i složene. Jednostavni glasovni tikovi predstavljaju nakašljavanje, kašljanje, njušenje i zvaždanje. Složeni su često propraćeni promenom visine glasa, zastajkivanjem u govoru, izgovaranjem reči izvan konteksta razgovora, ponavljanje pojedinih reči ponekad i socijalno neprihvatljivih, često prostih reči i ponavljanje vlastitih i tuđih reči.
Najvažnija obeležja hroničnih tikova jeste prisutnost motoričkih ili glasovnih tikova, ali ne istovremeno. Javljaju se više puta dnevno, skoro svaki dan, duže od jedne godine. U blažim slučajevima, korišćenje lekova neće biti potrebno dok je psihoterapija vrlo korisna, a kod težih slučajeva se može pokušati s primenom lekova uz dugotrajne motoričke vežbe.
Prolazni tikovi
Često se javljaju kao posledica stresa pa ih napetost i uzbzđenje dodatno pogoršavaju. Ovo su tikovi koji se javljaju više puta u toku dana svakog dana najmanje četiri nedelje, ali ne duže od godinu dana, javljaju se u detinjstvu, zahvataju glavu, vrat i gornji deo tela. Takav tik dete nakratko može voljno spriječiti. Obično se javljaju između 3. godine i 10. godine, najčešće kod školske dece u obliku blagih tikova poput žmirkanja, pravljenja grimasa ili trzanja glavom. Lečenje nije potrebno jer oni nestaju sami od sebe.
Kombinovani glasovni i višestruki motorički tikovi
Ovi tikovi kod dece sadrže jedan ili više glasovnih tikova i višestruke motoričke tikove. Tikovi se pojavljuju više puta na dan i vraćaju se tokom najmanje jedne godine bez prekida dužih od tri meseca. Uzorkuju veliku uznemirenost ili znatno oštećenje radnog ili drugih važnih područja funkcionisanja. Ovaj oblik poremećaja se naziva Turetov poremećaj. Češći je kod muškaraca, počinje u detinjstvu, a nastavlja u adolescenciji. Tipično zahvaćaju glavu, a često i druge dijelove tijela, poprsje te gornje i donje okrajine. Prvo se pojavljuju motorički tikovi. Česta pojava je nelagoda u društvu, sram, smetenost i depresivno raspoloženje. Zbog straha od pojave tikova u društvu i da ih ljudi neće prihvatiti, kod djece može biti oštećeno socijalno, radno i akademsko funkcionisanje. Simptomi obično traju celog života. U nekim slučajevima simptomi poremećaja potpuno nestanu.
Lečenje tikova treba da bude sveobuhvatno i fleksibilno. U obzir dolazi psihoedukacija, terapija igrom, psihoterapija i kognitivno-bihejvioralna terapija.
Od izuzetnog je značaja pomoć detetu i porodici da razumeju prirodu poremećaja, potrebe i rezultate lečenja, tok i prognozu poremećaja.
Ukoliko ste zainteresovati za faze u razvoju vašeg deteta, pogledajte reč stručnjaka na temu: Zašto moje dete ne govori.
Autori: Ivana Kostic, M.Sc defektolog- oligofrenolog i Tanja Banovic, defektolog- oligofrenolog, reedukator psihomotorike
