Tata, budi tu, svaki trenutak je važan

0
Photo: patakblog.com

Dejan Pataki, autor popularnog Patak bloga, prikljuio se UNICEF kampanji koja ima cilj podizanje svesti o važnosti prvih godina u životu deteta. Na svom blogu napisao je emotivan post iz ugla tate koji se trudi da bude što više prisutan u životima svojih sinova. Post prenosimo u celosti:

“Pre par dana stigao mi je mail od strane UNICEF-a, kancelarije u Srbiji, u kojoj su me ljubazno zamolili da se uključim u trogodišnju kampanju, koju sprovode sa nekoliko ministarstava: „Svaki trenutak je važan“. Cilj kampanje je da se poveća nivo znanja javnosti – pre svega roditelja i staratelja, ali i stručne javnosti, o značaju prvih 1.000 dana u životu deteta i uticaju koji ove prve tri godine imaju na celokupan kasniji život deteta.

Preskočiću deo u kome opisujem ponos i radost što mi se obratila institucija od globalnog značaja – UNICEF i hoću da vam kažem da mi je žena sa kojom sam vrlo prijatno komunicirao, detaljno napisala koje konkretne teme su u fokusu na početku kampanje i predložila mi je oblasti za obraćanje svojim čitateljkama i čitaocima (malo je „nobles“ ovo „svojim čitateljkama i čitaocima“ – ali tako ti je to kada ti se obrati UNICEF). Sledećih par redova ću, delimično, koristiti tehniku „copy – paste“. Evo predloženih oblasti:

Razvoj mozga – „Mozak deteta razvija se veoma brzo. U drugoj godini života mozak je već tri puta teži od onoga na rođenju, a do uzrasta od tri godine dostiže 80 odsto težine mozga odrasle osobe. U ovom uzrastu, mozak dece je dva i po puta aktivniji od mozga odraslih…

Interakcija roditelja i dece – „Roditeljski gestovi, izrazi lica i ponašanja stimulišu i regulišu način na koji će se bebin mozak razvijati i funkcionisati. Kada odrasla osoba reaguje na intenzivan pogled odojčeta, osmehe ili brbljanje, čini dragocene komunikacijske razmene sa detetom…

Dojenje – „Dojenje ima nemerljive prednosti: omogućava pravilan rast, razvoj i održavanje mozga; bebe koje su dojene imaju poboljšanu vizuelnu oštrinu, bolje puze, hodaju i ukupna motorika im je bolja…“ – Slutio sam da ovo neće biti tema mog posta (op. aut.)

Kontakt kože na kožu – „Od rođenja, dodir je od ključnog značaja za dečiji psihički i fizički razvoj. Bebe žude za bliskim kontaktima jer imaju potrebu da ponovo stvore uslove iskušene pre rođenja. Bebe koje su doživele dodir kože na kožu su smirenije i bolje spavaju, što pomaže sazrevanju mozga…

Značaj oca u ranom razvoju deteta – „Pozitivan odnos i opšta angažovanost oca oko deteta od rođenja daje sledeće efekte: deluje kao zaštitni faktor i promoviše blagostanje deteta; pozitivno utiče na socijalne kompetencije za decu, razvoj IQ-a i druge ishode učenja; kod dečaka smanjuje negativno socijalno ponašanje, a kod devojčica smanjuje psihološke probleme u ranoj odrasloj dobi. Kada uticaj oca počne u ranom detinjstvu, to može pomoći u formiranju sigurnih crta ličnosti, boljeg socijalnog i emocionalnog razvoja, i uticaja na uspeh u školi.

Nekako sam prepoznao svoje interesovanje u temama „Interakcija roditelja i dece“ i „Značaj oca u ranom razvoju deteta“ i krenuo sam da čitam nešto od ponuđenih linkova, da se malo uputim u temu…

I onda: Stop.

Shvatam da tražim stručnu literaturu o tome koliko je otac važan za razvoj deteta.

Nema potrebe.

Ja sam ostao bez oca 11.525 dana od rođenja. Sa svoje pune 31 godine. On je sam odlučio da ga više nema. I znam da je to uticalo na moje socijalne kompetencije. I znam da imam prazninu. I znam da je ta praznina zauvek, jer je to mesto za tatu, za oca.

Siguran sam da bi ovaj osećaj mogli da objasne psiholozi, psihijatri, sociolozi. Meni je dovoljna spoznaja praznine.

Ako sam ja ovako odrastao, svojeglav i samoživ to mogao da osetim, šta onda reći o malom, ranjivom stvorenju u prve tri godine života. Pametniji bi to preciznije definisali, ja ću ovako: tatin pogled, dodir, miris, glas, osmeh, bockanje brade, velike šake nije moguće zameniti. Sve ima svoje važno mesto bez obzira da li je tata ili staratelj.

Znam da živimo u vremenu brzine i da moramo mnogo da radimo da bi porodici obezbedili egzistenciju ili malo više od toga. Znam da nam sve odvlači pažnju: telefon, internet, televizor, iskušenja… I ništa nije opravdanje. Autor ovih redova je daleko od uzora. Svi grešimo. Ja grešim. Budem ljut, umoran, odsutan, daleko od dobrog… Nisu ovi redovi moje predavanje bilo kome. Više kao podsetnik.

Budi tu da ne propustiš prvo puzanje. Tata, budi tu za prve korake, neka tvoja ruka bude ta koja će dete ispratiti u prvo koračanje. Ti si taj koji mora da ih podigne dok nogice ne postanu dovoljno jake i spretne. Tata, budi tu kada se opipa prvi zubić, posle puno, puno neprespavanih noći. Kada se „pogodi“ prva noša, Tata, budi tu i proslavi kao što si proslavljao Đorđevićeve trojke ili gol tvog kluba.

Dočekaj prve reči tata i ponovi ih glasno jer je tvoj glas jedan jedini, drugačiji od maminog. Tata, budi šašav dok vezuješ kikice ili pričaš priče. Pokaži kako se drži kašika. Budi strpljiv dok ih učiš kako da obuku pidžamu. Da li znaš kome će se pohvaliti kada to budu uradili prvi put sami?

Tata, jednostavno, budi tu. Svaki trenutak je važan.

Dejan Pataki, patakblog

ODGOVORI

Molimo Vas ostavite Vaš komentar
Molimo Vas upište Vaše ime