Šta je separacioni strah kod dece i roditelja?

0
Foto: pixabay.com

Separacioni strah je strah od odvajanja od osobe koja nam je važna i bez koje verujemo da nećemo preživeti. Naravno da bi se javio strah od odvajanja potrebna je prethodna simbioza.

Trudna žena unutar sebe devet meseci nosi deo sebe, svoje duše tu ispod srca. Kako prolaze meseci i kako tačkica raste i poprima oblik ljudskog bića žena se sve više vezuje. Dodiruje stomak, čuva se povreda, zamišlja kako će to malo biće izgledati kada ugleda spoljnji svet. Nakon silnog iščekivanja i porođaja dešava se zapravo prva separacija. Fizička. Preseca se pupčana vrpca preko koje je beba dobijala sve što joj je bilo potrebno da ostane u životu i beba napušta majčinu utrobu.

Psihološka simbioza (kada majka i dete funkcionišu kao MI, kao jedan sistem) je još uvek aktivna. Naravno od majke zavisi bebin život budući da je ona potpuno bespomoćna i krajnje zavisna. Kako vreme prolazi i beba počinje da se vezuje za majku. Sa nekih šest meseci beba je vezana za majku i počinju prvi znaci separacionog straha baš tu negde između šestog i osmog meseca. Tada se javlja i strah od stranaca. Sledeći period naglašenog straha je oko osamnaestog meseca i da kažemo poslednji oko dve i po godine. To možemo lako uočiti u onim situacijama u kojima majka odlazi na posao, put, dete ostaje kod bake i deke, kreće u vrtić. Burnija reakcija je kod dece koja kreću u vrtić kada je aktivna neka od faza separacionog straha nego van tih perioda.

Često se misli da je to separacioni strah – strah deteta, a zaboravlja se da je to i majčin strah.

Pri odvajanju i majka brine šta sve može da se desi, da li će dete biti dobro, da li će većinom neutešno plakati i uglavnom zamišljaju scenarije koji se retko kada baš tako odigraju. Neke majke zamisle takve scenarije da ni ne pokušaju da se odvoje i dete vode svuda sa sobom pa čak i kad idu u kupatilo, a ima još odraslih u kući. Ne ispuštaju dete iz vida i čim ono pruži rukice one su tu i uzimaju ih jer ni same ne mogu da izdrže separaciju. U parkićima ili napolju idu za decom, drže ih za ruke iz straha da se ne povrede, ne izgube, neko ih ne ukrade pa često i govore ” ukrašće te neko, ne udaljavaj se”. Iako nemaju nameru da podstiču separacioni strah majke to urade kada kažu u ljutnji” otići ću, ajde ćao idem ja ti ostani” pokušavajući da nateraju dete da ih posluša. Deca se prirodno plaše razdvajanja i u svojim malim glavama zamišljaju da će ih odvesti neko čudovište, da će se izgubiti, da kada se noću u sobi ugasi svetlo da se svet menja i da svi zvuci znače opasnost. Dakle malo fali pa da pritisnemo to dugme koje im lako aktivira alarm.

Detetu je potreban kapacitet za odvajanje na onaj način i u onoj meri koja je adekvatna za uzrast. Bebu slobodno nekom od poverenja i bliskom možete ostaviti na koji sat.

Nikada se nemojte iskradati iz kuće da vas dete ne vidi i preglumljivati veselje i euforiju pri odlasku.

Nemojte lagati da se odmah vraćate nego dajte neki vremensku odrednicu koju dete može da pojmi (npr vraćam se kad budeš ručao). Nije strašno ako se dete rastuži i nemojte tu tugu prekidati. Zapravo je važno da tu tugu dodirne, da ga neko drugi uteši i ono će vrlo brzo početi neku igru. Zagrlite dete, poljubite i kažite da ćete se vratiti i izađite. Nekada se roditelji prvi put sreću sa odvajanjem kada dete krene u vrtić, pa onda sve izgleda dramatično kada dete nema iskustvo ostajanja sa nekim drugim. Zato ako se prepoznajete u ovim redovima vežbajte odvajanje kako bi olakšali i sebi i detetu.

Poenta odrastanja je samostalnost.

Ukoliko ste stalno tu i sve radite za vaše dete onda ono neće poverovati da zaista može bez vas, a može. Kao što i vi možete bez deteta neko vreme dok drugi brinu o njemu. Nemojte plakati pri odvajanju jer onda dete veruje da je odvajanje strašno i da izaziva tugu s kojom ako roditelj ne može da se nosi, kako će ono?

Foto: pixabay.com

Dakle u redu je da se odvojite, da odete i uradite nešto za sebe, da se setite da ste pored majke i prijateljica, sestra, žena, da nečim što vam treba nahranite svoju dušu dok se dete razvijajući svoj kapacitet za samostalnost zabavlja sa nekim drugim. Roditeljstvo ne podrazumeva da žrtvujete svoje potrebe i niste zbog toga bolji roditelj. Dobar ste roditelj kada prepoznate šta je ono što vam treba, kada to uzmete i tako nahranjeni i sa novom energijom se vratite svom detetu i onda možete opet biti zajedno.

Ukoliko i dalje na uzrastu nakon godinu dana govorite MI ( primili smo vakcinu, pijemo antibiotik, zovemo se tako i tako, vadili smo krv, imamo šest zubića i sl) i ukoliko se niste ni jednom odvojili od deteta ni na sat vremena onda je vreme da toga budete svesni i da se podsetite da je to medveđa usluga i da ćete dete ostaviti bez važnog kapaciteta za samostalnost. Niste baš potrebni 24 h detetu od 2, 3 godine kao kada je bilo novorođenče. Takođe, ako ste stalno tu i ako dete npr. nema iskustvo u vidu boravka negde nekoliko dana bez vas ono će biti na velikom gubitku. Propustiće da ugleda da može mnogo toga bez vas, da ume da se snađe, da može da izdrži tugu pri odvajanju, da je svet većinom bezbedno mesto puno zanimljivosti i uzbuđenja, da su sastanci slađi nakon rastanaka i da je ljubav tu i kada smo odvojeni. Tako se raste.

Autor: Brankica Šaljić Milenković, psiholog, psihoterapeut
Izvor: Psihološko savetovalište

ODGOVORI

Molimo Vas ostavite Vaš komentar
Molimo Vas upište Vaše ime