Mnogi roditelji nisu sigurni šta su to specifične smetnje u učenju. Slaba postignuća i neuspeh u školskim aktivnostima ne moraju uvek biti znak niže inteligencije, naprotiv.
„Zajedničkim imeniteljem specifičnih smetnji u učenju smatra se pojava neočekivano loših postignuća u jednoj ili više oblasti učenja u odnosu na opšti intelektualni potencijal, edukaciju i motivaciju“ (Kaval & Forness, 2000).
Dakle, dete može imati normalnu ili čak visoku inteligenciju, a njegova školska postignuća mogu biti nezadovoljavajuća.
Šta smeta?
Specifične smetnje obuhvataju one osobe koje imaju problema u čitanju, pisanju i matematici bez prisustva nekih stanja koja bi bila uzrok tih smetnji poput- senzornih teškoća, intelektualne ometenosti, problema u ponašanju koji utiču na motivaciju, nepovoljnih sredinskih činilaca ( poput loših ekonomskih uslova i nestimulativne sredine).
Kako nastaju smetnje?
Smatra se da nastaju kao posledica genetskih varijacija, biohemijskih faktora, usled poremećaja u pre/perinatalnom periodu, ali ih može izazvati bilo šta što rezultuje neurološkom disfunkcijom (Gaddes, 1985.)
Kako ih prepoznajemo?
Zajedničko obeležje specifičnih smetnja u učenju čini neurološka disfunkcija, pa se problemi osim u čitanju, pisanju i matematici mogu javiti i u organizaciji i vremenskom planiranju i svakodnevnim životnim aktivnostima.
Novije klasifikacije, poput DSM-5 u specifične smetnje učenja uključuju:
- Disleksiju
- Disgrafiju
- Diskalkuliju
U mnogim drugim klasifikacijama pominje se i ADHD/ADD koji se javlja u komorbiditetu sa ostalim specifičnim smetnjama.
Prema DSM 5, procenjuje se da 5-15% dece školskog uzrasta ima smetnje u učenju. Dok 80% svih smetnji u učenju predstavlja disleksija, a jedna trećina ovih osoba takodje ima poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću ADHD.
Na koji način primećujemo specifične smetnje u učenju?
Specifične smetnje u učenju se dijagnostikuju najčešće kada dete krene u školu, ali nekada se ne mogu dijagnostikovati sve do odraslog doba. Uglavnom se problem dijagnostikuje pre na osnovu onog šta nije, nego što jeste. Dakle, deca sa intelektualnom ometenošću ne mogu biti dijagnostikovana kao smetnje u učenju, ali mogu da zadovolje neke kriterijume.
Dijagnoza se postavlja na osnovu opservacije u realnim okolnostima komunikacije i igre, anamneze, informacija od strane škole i rezultata neuropsiholoških testova.
Kako pristupiti detetu koje ima specifične smetnje u učenju?
Smetnje u učenju predstavljaju veliki izazov, kako za dete tako i za roditelja. S obzirom da se ne mogu izlečiti, neophodno je što ranije uraditi procenu i uspostaviti tačnu dijagnozu. Samim tretmanima se mogu ublažiti simptomi i razviti veštine koje će uz podršku sredine uticati na ostvarivanje postignuća. Neophodna je saradnja i uskladjenost izmedju stručnjaka koji sprovodi tretmane, roditelja koji će detetu aktivno pomagati u savladavanju gradiva i učitelja koji će prilagođavati gradivo i proveru znanja učenika (individualni edukativni program).
Ukoliko se smetnje u učenju zanemaruju one neće samo uticati na školska postignuća, već će uticati i na mentalno zdravlje pojedinca. Ponavljajući neuspesi usled neprilagodjenog plana i programa mogu uticati na:
- Samovrednovanje učenika
- Neprikladno privlačenje pažnje
- Napuštanje škole
- Loših i lošije plaćenih zanimanja
Disgrafija
Šta je disgrafija?
Disgrafija je nesposobnost deteta da savlada veštinu pisanja.
Kako se ispoljava?
Ispoljava se u mnogobrojnim, trajnim i tipičnim greškama. Te grešk nisu povezane s neznanjem pravopisa i trajno su prisutne bez obzira na tipičan tj. zadovoljavajući nivo, kako intelektualnog tako i govornog razvoja, normalnog stanja sluha, vida i uslova za učenje.
Kada se javlja?
Disgrafija se može javiti samostalno ali i uz neke druge poremećaje kao što su:
- Poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću
- Disleksija
- Diskalkulija
Poput njih, disgrafija je složen sindrom i ima složenu psiho-neurološku osnovu.
Vrste disgrafije:
Na osnovu rukopisa i karakteristika ovog stanja, napravljeno je više podela disgrafije.
Prema uzrocima disgrafija se može podeliti na:
- Naslednu (koja se u povoljnim i stimulativnim životnim uslovima može sprečiti)
- Teškoće u pisanju nastale usled delovanja nepovoljnih faktora sredine (bolesti, stresa…)
- Kombinovani oblik koji je ujedno i najčešći uzrok
Prema stepenu izraženosti razlikujemo:
- Laku disgrafiju
- Izraženu disgrafiju
- Agrafiju (potpuna nesposobnost pisanja, koja nakon godinu dve školovanja prelazi u stabilnu disgrafiju)
Bitne podele (različiti autori) koje treba da napomenemo su još i: fonološka, jezička, vizuelna, auditivna, grafomotorna.
Karakteristike disgrafije i kako prepoznati disgrafiju:
– Čvrst i neobičan način držanja olovke, hvata (pencil grip)
– Prilikom pisanja izgovara reči
– Položaj tela u toku pisanja je neobičan, dok su oči previše blizu sveske
– Nečitljiv rukopis, neuredan, prepravljana slova
– Spajanje dva slova u jedno
– Prostor izmedju slova i reči na papiru je neujednačen
– Teškoće pisanja su izraženije ukoliko ne postoje margine tj linije ili kvadratići, tekst je loše postavljen u prostoru
– Orijentacija slova može biti pogrešna, često ogledalski
-Teškoće pisanja po diktatu ili teškoće kreativnog pisanja
– Zamena slova –umesto g piše k, ž umesto š
– Teškoće sa pamćenjem slova
– Slova su neskladno velika ili jako mala, veličina slova varira u dužim rečima
– Zamenjivanje sličnih slova, kako grafički tako i fonetski slična slova
– Pisanje dve ili više reči zajedno
– Nakon pisanja, osoba se žali na bol u rukama
Način tretiranja disgrafije
Tretman sa opštim i specifičnim vežbama reedukacije psihomotorike deluje pozitivno na osobe sa disgrafijom, kao i multisenzorni pristup (vizuelno, auditivni, taktilno kinestetski kanali). Modifikacije u nastavnom okruženju mogu dati pozitivne rezultate, poput dodataka tj pomagala na olovci, kako bi se pospešilo držanje olovke.
Zatim:
- Korišćenje tastatura ili tableta u nastavi
Prilikom testiranja učenika odabrati usmeni ispit umesto pisanog
- Produženo vreme za repavanje zadataka
- Eliminacija distraktora
Neophodno je da se odradi individualni edukativni plan i tako se nastava prilagodi detetu.
Ukoliko postoji sumnja na disgrafiju, potrebno je da se roditelji posavetuju sa razrednim starešinom, nastavnikom i odluče se na procenu stručnjaka. Najčešće je to defektolog logoped, ali može biti i defektolog oligofrenolog.
Nakon procene, neophodno je informisati se detaljno o samom stanju disgrafije i zajedno sa nastavnicima i stručnjacima pristupiti rešavanju problema, s obzirom da su razumevanje i podrška roditelja od velikog značaja.
Autori: Ivana Kostic, M.Sc defektolog- oligofrenolog i Tanja Banovic, defektolog- oligofrenolog, reedukator psihomotorike
Od istih autora pročitajte:
