Reč urednice: Da li vas je sramota što ljudi umiru od malih boginja?

0
Foto: flickr.com

Svaki dan u isto vreme, viđam je kako odlazi. Uvek pristojno obučena, sa tamnim naočarima koje na licu skrivaju brigu… Ona uvek kreće malo ranije, kaže, nije joj problem da sačeka. Ne bi da zakasni, da joj to skrati posetu… Jer u Beogradu nikad ne znaš kad se može desiti da zakasniš… Kojim danom… I zato ona neće da rizikuje, neće da joj gužva u saobraćaju ukrade ijednu sekundu, ijedan minut sa njim…

Žuri, da tih sat vremena gleda i preko stakla miluje svoju prevremeno rođenu bebu, u inkubatoru na odeljenju intenzivne nege Instituta za majku i dete.

 

Žuri da gleda kako je u isto vreme mali i snažan taj njen sin…

Gleda kako se svojom snagom izborio za još jedan dan života… Za još jedan udisaj… I sanja, sanja dan kad će početi samostalno da diše…

Ponekad mi priča, puno je tamo beba – dečaka i devojčica. Dok žuri, zastane na par minuta i u prolazu mi pokazuje slike svog malenog heroja, dok rukom briše suze koje pokušava da sakrije… Slike tih malenih ručica i ogromnih cevčica, strašnih igli i braunila…

Tako malen je bio kad se rodio i dvogodišnji J.R. Danima sam pratila vesti o njemu…

Među velikim brojkama obolelih od malih boginja lako su bile uočljive njegove malene godine…

Videlo se to i kako se danima bori da pobedi… Diše sam, ne diše sam… Pa onda vest da ipak ne može bez respiratora, da je stanje kritično…
Mediji su pisali skoro svaki dan, a ja svaki dan mislila na njega – malenog dečaka na odeljenju Niške bolnice obolelog od malih boginja… Mislila na njega i na njegove roditelje. Jer, čak iako nekog ne znaš, kada postaneš roditelj sve više saosećaš sa nekim… Pogotovo u nečijem bolu i teškim trenucima.

I onda, jednoga dana vest – maleni J.R. nije izdržao. Umro je… Umro je zbog malih boginja…

Ta vest me je tog dana potpuno slomila… Tada sam, kao i sada, sve vreme mislila na njegove roditelje. Kako im je…

A kako i može da bude roditeljima koji izgube svoje dete?

Neki kažu da su tog dečaka njegovi roditelji čekali dugih sedam godina… Dugih sedam godina čekanja i nadanja. Kažu da je na svet došao posle treće vantelesne oplodnje. Rođen prevremeno, u osmom mesecu trudnoće, uspeo je da se izbori za svoj život prvi put… Drugi put nije mogao. Kao posledica prevemenog rođenja bio je slabijeg zdravlja. Tokom godine je imao pet upala pluća zbog kojih mu je stalno bila odlagana MMR vakcina…

Dvogodišnji dečačić J.R. bio je druga žrtva malih boginja u Srbiji… Nakon njega umrlo ih je još petoro za dve nedelje… Ukupno do sada ih je umrlo deset.

DESET!

Ne mogu da se otrgnem utisku da smo baš svi mi krivi zbog toga. Da smo ih mi, jednom rečju – ubili. Da smo ih ubili kao društvo, i kao država.
I da delimo kolektivnu odgovornost zato što smo ovo dozvolili. Zato što smo dozvolili da se laži plasiraju, neproverene informacije da se šire, a mi većinom da ćutimo.

Da svi mi delimo odgovornost zato što smo dozvolili da ljudi umiru zbog bolesti za koju postoji vakcina i da se javi epidemija, da ljudi obole u ovolikom broju. A sve ovo se dešava u dvedeset i prvom veku.

Četvorogodišnji dečak iz Vranjske Banje, mama koja se dve nedelje pre smrti porodila, zdravstvena radnica, mladić iz Beograda i još šestoro njih – umrli su jer smo pustili da se to desi.

Pojedinci su, iz raznoraznih pobuda, širili dezinformacije o vakcinama. Ljudi su bili uplašeni za svoju decu i verovali su… Većina ljudi je ćutala i nije se mešala, a država je dozvolila da se laži šire.

Nadležne institucije su bile tihe, ministar je bio nem.

Nismo stali u odbranu medicine, vakcine, ni medicinskih dostignuća – toliko puta proverenih i dokazanih.

Razumem prestravljene roditelje. I samoj su mi se svakakve misli vrzmale po glavi dok su moje obe ćerkice dobijale MMR vakcinu. Brinula sam, iako mi je logika i sve što sam do tada čitala govorilo da ne treba da brinem. Ipak, u opisu posla roditelja je da brine – I kada treba i kada ne treba.

No, u opisu posla roditelja je i da bude odgovoran i to ne samo za svoje dete. Jer nije njegovo dete jedino.

Mi, roditelji, smo odgovorni i za drugu decu i za društvo. Odgovoranost se ogleda u tome da ne vodimo bolesno dete u vrtić. Da ne ide na rođendan kada ima vaške. Da ga odvedemo na vakcinu, kako bismo štitili njega, ali i celo društvo. Kako bismo šitili drugu decu, i vakcinisanu, ali i onu koja vakcinu ne smeju da prime ili su još mali za to.

Odgovornost se ogleda i u tome da kada pišemo statuse na fejsbuku da budemo svesni da to može imati mnogo veće posledice od običnog komentarisanja.

I da ne pišemo ako nešto ne znamo… Da ne širimo paniku, i neproverene informacije.

Kao epilog neodgovornog ponašanja pojedinaca, institucija, medija, ministra i države imamo epidemiju, smrt deset osoba i ko zna koliko teških posledica upale mozga… Mediji o tome ni ne pišu…

Ne pišu ni o odgovornosti, a ni o krivici… Ali to ne znači da krivica ne postoji.

Krivica za smrt deset osoba od malih boginja je naša i mi je delimo.

Dvogodišnjeg J.R. ništa neće vratiti, a da li je nas imalo sramota što smo dozvolili da on ode?! Mene jeste, sram nas bilo!

Autorka: Jasmina Gavrilov Dražić, Mama online

ODGOVORI

Molimo Vas ostavite Vaš komentar
Molimo Vas upište Vaše ime