Pismo ocu:”Ti si mi, tata, bio najbolja mama”

0
Foto: pixabay.com

Mama me je ostavila kada sam imao dva meseca. Sa nekoliko stvari u putnoj torbi, otišla je iz kuće u noć, dok sam spavao. I ja sam često bežao u noć, ali nikoga nisam ostavljao za sobom. Uvek sam se vraćao, pogledao bih po sobama detaljno, kleknuo, zavirio, i tek kad bih se uverio da ni keruša iz dvorišta nije utrčala i sklupčala se pod krevetom, otišao bih.

Volim što mi je tata njen odlazak baš tako opisao „otišla u noć“, jer mi je ostavio mesta da ja završavam celu tu priču kako želim. Pa sam tako u momentima nekog mira i radosti, opraštao sve majci, jer je otišla u magičnu noć da traži najlepše igračke, slikovnice i biciklence za mene, malo je zalutala, u noći se često zaluta, ali će se vratiti kad dan bude duži nego inače. Kada sam bio potišten, onda je majka bežala od mene, nešto joj u vezi sa mnom nije odgovaralo. Bežala je u crnu noć, jer se jedino u noći mogla sakriti od drugih, od sebe neće moći nikada.

Do druge godine verovao sam da porodicu čine dva bića, tata i dete. Baba dolazi, pomaže, igra se sa mnom, skuva ponekad ručak, ali onda odlazi. Isto je i sa drugim ljudima koji su svraćali i onda odlazili svojim kućama.

Tek kad sam na ulici počeo da opažam da deca češće šetaju sa „nekim ženama“ za ruku, da se sa njima ljube kao ja sa svojim tatom, da njima beže duž ulice kao ja mom tati, da se njima bacaju u zagrljaj i u njemu vise kao ja tati… neko je izgovorio reč „mama“.

Do tada, reč “mama” nisam čuo u našoj kući.

Kada se prvi put izgovorila, odmah je i umotana u čaršaf bajkovitosti… „tvoja mama je otišla u noć…“ .

To je bio težak period za mog tatu, dvogodišnjak pun pitanja stoji razrogačenih očiju pred njim i rafalno ispaljuje: „a gde?, „a gde?“ „a gde?“, „a što je otišla?“ „a što?“ „a što?“ „hoće se mama vratiti?“ „zašto neće?“ „jer mama nas ne voli?“, „ko je moja mama?“

Tek sada, kada imam svoje dete mogu da zamislim koliko su ova pitanja rezala mog tatu, posebno nemogućnost da mi tako malom objasni stvari na pravi način, pa je morao da se dovija i mamu ubacuje u bajku, neretko joj dajući i krila.

A jedini koji je trebalo da ima krila je moj tata.

Pevao mi je pesme, uvek je pevušio, čitao slikovnice pred spavanje, pravio avione i zmajeve od kartona, kupao me u peni, sekao mi noktiće malom grickalicom, nazivajući svaki prstić drugim imenom…“Ajde, Mirko nemirko da tebi odsečemo noktić, da ne ogrebeš medu…“. Bio je pažljiv i nežan. Moja odeća je mirisala i uvek je bila opeglana.

Pravio je najukusnije kolače od piškota i žutog fila. Organizovao mi je rođendanske proslave u kući, dekorišući prostor da liči na današnje igraonice, da deci bude lepo, da zalutaju u šarenilu, da niko od tog šarenila ne primeti da nemam mamu.

Pričao je sa mnom. To pamtim bolje od svega. Stalno smo pričali, o svemu, kao dva odrasla ravnopravna muškarca koji imaju jedan drugog i jedan drugom su najvažniji oslonac. Ništa mi nije prećutkivao. Pričao mi je o svom poslu, o ljudima sa kojima radi, o tome šta ga čini radosnim, a zbog čega je ponekad tužan. Pričao mi je o emocijama, upoznavao me sa svakom od njih, da se ne bih iznenadio kad neka ovlada mnome. Jako rano sam počeo da razlikujem potištenost od besa, bes od ljutnje, tugu od dosade, ushićenost od mira i spokoja. Naučio me je da prihvatim svaku od njih i da iz nje naučim šta mogu u datom momentu.

Priča o emocijama mu je bila važna zbog toga što je znao da će svako razmišljanje o mami pokrenuti lavinu osećaja. Ako ne budem umeo da se nosim sa tom lavinom, lako će me odneti…ko zna gde. Plašio se da se ne osećam odbačeno. Da ne pomislim da sam ja kriv za njen odlazak. Da se u meni ne rodi neka odbojnost prema ženama (koji otac se toga ne bi uplašio?), da ne odustanem od porodice zbog straha da će možda moja žena ostaviti mene i dete, pa da sa detetom ponovo prolazim isto…

Moj dobri tata… koliko je samo sebe dao da ja ostanem ceo, da mi ne otpadnu oni delovi koji su me godinama boleli i iz kojih je curela krv.

Uradio je dobar „posao“, ako je bezgranična ljubav i odricanje „posao“. Ako je posvećenost i razgovor sa detetom „posao“. Ako je izrastanje mene u emotivno zdravu osobu sa porodicom „posao“.

Tek sada, kada sam ja postao tata, mogu da razumem šta je on bio za mene.

A bio je mnogo više od tate, on je bio i tata i mama, bio je zapravo „najbolja mama“. Šta znači biti mama saznao sam sad, gledajući sve ono što moja žena pruža našoj ćerkici. Tek sad saznajem šta je to što sam mogao imati da moja majka nije otišla u noć…

Sad tek mogu da shvatim koliko mu je snage trebalo. Mene pola nestaje sa svakom detetovom gripom i visokom temperaturom. Koliko li je njega samo nestajalo u svim izazovima roditeljstva udruženo sa teretom „mame koja je otišla u noć“?

Viđao sam ga ponekad kako spušta glavu u šake i duboko izdiše. Mislio sam da je to umor, sada znam da je bila tuga. Duboka tuga. Čuo sam da ona pritiska pluća, pa da zato čovek mora da je izdahne i duboko udahne. Tako je se oslobađa.

I ne samo tuga, njega je pritiskala briga da li je dobar tata, da li to što radi, radi dobro, šta će se dogoditi sa mnom ako on slučajno negde omane…jer ipak po prirodi stvari ne može da bude mama, nije žena, nije me nosio pod srcem, rodio… Strepio je da nikada neće moći da nadomesti ono što samo mama može da pruži detetu.

Kako je vreme prolazilo, naše uloge su se smenjivale… Ja sam rastao i stasavao, on je stario i skupljao se. Odjednom sam ja postao njemu sve ono što je on nekada bio meni, kao da su se sve njegove brige sada meni uselile u glavu. Jesam li dobar sin, mogu li da mu bar malo ispunim samoću, zamenim ženu, zamenim suprugu koju nikada nije imao, kuvam li dovoljno ukusno, perem li mu dovoljno često, razgovaram li koliko mu je potrebno, činim li sve da se oseća dobro u starosti, šta još mogu da uradim da on živi mirno i spokojno…

Ovo nije priča o majci koja je otišla u noć. Nije priča o tome kako bismo on i ja živeli da je ona ostala.

Ovo je priča o ljubavi, o davanju, o poštovanju, o onome šta roditelj treba da bude svom detetu i šta dete treba da bude svom roditelju kada se obrnu uloge, kada prođe vreme.

Ovo je priča o ljubavi i poštovanju. O tome da ne postoji umor, ne postoji bol, ne postoji tuga, ne postoji ne mogu, neću, dosta mi je, odlazim…kada pred sobom imaš dete koje te gleda kao jedinu sigurnu luku i utočište. Kao najboljeg prijatelja i jedini izvor sa kog može uvek da dobije podršku.

Ovo je priča za sve one hrabre divove od tata koji su ostali na svetlu kada su majke otišle u noć.

Autorka: Jovana Kešanski

Povezani Postovi

ODGOVORI

Molimo Vas ostavite Vaš komentar
Molimo Vas upište Vaše ime