Monotonija mamine svakodnevice: Kad je svakoga dana sve isto…

0
Foto: pixabay.com

Probudiš se. Prerano.

Ispijaš šoljicu kafe. Koju ćeš podgrejati najmanje dva puta.

Napraviš doručak. “Ne želim to, mama.”

Tuširaš se. Malene ruke udaraju po vratima.

Nabacaš hrpu veša. Tiho ignorišeš gomilu odeće na kauču kao da čekaš da se sama složi.

Praviš užinu, sipaš sokić. Očajnički tražiš zaturenu bočicu. Ili – cuclu.

Podnevno spavanje. Konačno.

Praviš ručak. Pileća prsa… ponovo.

Pereš sudove, brišeš muzge po kuhinji, sklanjaš igračke… Sve vreme znaš da red neće potrajati.

Poslepodne provodiš obavljajući gomilu stvari. Igranje, pevanje, čitanje, pospremanje…

Brzinski smućkaš nešto za večeru. “Ne želim ni to, mama!”

Vreme za kupanje, priču, spavanje. Bože, molim te, neka odmah zaspe.

Stropoštaš se na krevet. I ležiš budna, trepćeš u mraku, zaglavljena brojnim mislima.

Sutra – sve iznova.

Je li ti to poznato, mama? Možda previše poznato?

Roditeljska svakodnevica često izgleda kao jedna velika, ponavljajuća scena iz filma “Dan mrmota”. Ne sećaš se audicije za ovu ulogu, ali si tu, budiš se svakodnevno da bi se našla zaglavljena u istoj matrici kao i juče, kao i dan ranije, kao i svaki dan pre toga, kojeg se možeš setiti.

Naravno, detalji se razlikuju. Juče si sa majice skidala mrlju od soka, a danas su to plišani medved i kečap.

Da, pojedinosti se razlikuju, ali je priča ista.

Monotonija ove majčinske svakodnevice može biti dovoljna da nas izludi, zar ne? I nekad će nas potpuno izluđivati. Nekad ćemo osećati nemir dok čežnjivo gledamo kroz prozor ka drveću čije je lišće jedina stvar koja se menja u poslednjih šest meseci.

Pitaš se kako si se zaglavila u ovom “točkiću za hrčka” i još važnije – da li ćeš iz njega ikada izaći?

Znam taj osećaj “zaglavljenosti” jako dobro.

Znam kakav je osećaj kada se ujutru probudiš i ležiš u krevetu zureći u strop, pokušavajući da nađeš u svom srcu i umu mrvu snage da sve to učiniš opet i iznova; Sve teško, sve dosadno, sve isto.

Znam za stid koji osećaš dok odbrojavaš sate u danu, želeći da prođu što pre, jer su postali tako zamorni da više ne nalaziš nikakav trag entuzijazma i energije u njihovim “zidinama”.

Razumem rutinu.

Znam da su tvoji pokreti postali toliko jednolični, uobičajeni, da bi kroz svakodnevne obaveze mogla da plešeš zatvorenih očiju. I ponekad to i činiš.

Ako se osećaš kao da ponovno proživljavaš jedan te isti dan, mama – to je verovatno zato što to i činiš. Uglavnom.

Ali, znaš li šta još radiš svakoga dana, iznova i iznova?

Učiš te svoje male ljude lekcijama koje će im pomoći da se razviju u veće, kompletnije verzije sebe. Verzije koje će menjati umove, menjati srca i promeniti svet.

Ti inspirišeš i pokrećeš najiskreniji, najlepši smeh koji su uši ikada čule. I smeješ se zajedno sa njima.

Grliš i grliš ova malena bića koja žude za tvojom toplinom.

Malena bića koja se drže za tvoju haljinu, za ruku, malena bića koja skrivaju lice u tvojim nedrima, osećajući da su baš tu, sa tobom, kao kod kuće.

Ti pričaš priče koje izazivaju magiju u kreativnim maštarijama velikih pustolova i učiš mala srca da pokreću velike emocije.

Dan za danom, hraniš ove gladne duše svime što je predivno, dobro i ​​hrabro.

Voliš svoje malce na način na koji niko drugi ne bi, niti će ikada voleti.

Voliš ih svom silom, tako žestoko, tako snažno i tako čisto, da si spremna dati im život. Spremna si za iskreno majčinstvo – za njih.

Dani su monotoni, da se ne lažemo. Ali ako dopustimo sebi da ih vidimo na pravi način, shvatićemo sve ono lepo što nam donose.

Pa, mama?! Čak i kad se osećaš kao da radiš sve isto. Jednolično. Dan-za-danom. Ne zaboravi:

Svaki trenutak – čak i onaj koji se ponavlja i nosi toliko težine – svaki trenutak… Važan je. Jako je važan.

Izvor: Mother.ly
Prevod: Erna Bučinski

ODGOVORI

Molimo Vas ostavite Vaš komentar
Molimo Vas upište Vaše ime