Majko, smirite se, štetite svom detetu

0
Foto: pixabay.com

Počelo je dva sata nakon porođaja kada su mi bebu stavili na dojku, a ona nikako da je uhvati i povuče.

“Mama, smirite se, bez panike, štetite bebi”.

“Zašto je modra u licu, šta joj je ovo crveno između obrva?”

“Mama, molimo Vas, smirite se, štetite bebi”.

“Zašto ima ojed, od čega sad taj ojed?”

“Mama, smirite se, štetite bebi!”

I tako od porođaja do danas, najčešća rečenica koju čujem ne samo od doktora, sestara, već i od bliskih ljudi, prolaznika, komšija je: “Mama, smirite se, štetite bebi”.

To je jedna od onih rečenica koja me, koliko god u sebi nosila istinu i dobru nameru, melje na rezance, razbija na sastavne delove, besni, tera da svaki put brojim do deset da ne bih opsovala i onoga ko mi je upućuje i sebe što sam eto opet slaba.

Ja vrlo dobro znam da se svaka moja emocija prenosi na moje dete. Svaki potres unutar mene.

Prenosi se strah, prenosi uznemirenost, briga, tuga, radost, smirenost…

To svaka majka vrlo dobro zna. Pa, ipak, ovo je rečenica koju će joj konstantno ponavljati kao lošem đaku koji iznova i iznova pada na popravnom!

Prirodno je da mama želi najbolje svom detetu, ali nije baš uvek tako lako zebnju, tugu ili bes ugurati u sebe. Spakovati ih negde ko da ne postoje i praviti se da je sve u redu.

A svaka od nas to radi. Ko najbolje smo glumice. Kad unutar sebe plačemo, na licu nam je širok osmeh. Kad se unutar sebe krunimo, spolja delujemo kao najčvršća stena kojoj ni snažna bujica ne može ništa. Mi nikad nismo ozbiljno bolesne, mi nikad nismo ozbiljno zabrinute, mi nikad nemamo ozbiljnih problema, nas nikad ništa ne može ozbiljno uvrediti, zamisliti, sputati, raseći. Mi čak ni ne krvarimo, iako unutar nas pršti na sve strane.

Mi ništa od onoga što osećamo, a moglo bi da poremeti dete, ne smemo da pokažemo.

Nama nikad ništa nije teško, sve može, mama sve može.

I baš zato, ponavljati majkama “Smirite se, naštetićete svom detetu” je rečenica koja kao nijedna druga stvara pritisak.

Jer tu istinu je tako lako izgovoriti, ali nije je baš uvek tako lako realizovati. Nisu mame “na dugme”. Klik – smej se, klik – skloni tugu, klik – ne plači, klik – raduj se, klik – ne brini… klik, klik, klik, klik.

Ne ide to uvek tako lako.

Držim dete da mu ubodu braunilu iz četvrtog puta. Ono plače, ja se krunim, ali izgovaram “Jao, kako je leptirić neodlučan, ne zna gde pre da sleti”.

Kod petog puta “izleti mi” (sram da me bude tako slabu): “Pa, šta se dešava, hoćete li više, aman?!”.

I znate šta čujem?

Onu prekornu rečenicu: “Mama, smirite se, štetite svom detetu, oseti Vašu uznemirenost”.

I to je to, na svu moju brigu, bol što gledam kako nju boli, što gušim svoje emocije, što bi da plačem zajedno sa njom, ali je umirujem i smejem se, čujem: “Smirite se, naštetićete joj!”.

Koliko ova rečenica samo može da dotuče majke koje se svakodnevno preispituju da li su dovoljno dobre, da li se dovoljno smeju, da li su se dovoljno igrale sa detetom, pevale, bile mu pri ruci, razumele ga, utešile ga, obradovale ga. Da li su uspele vešto da prikriju sve ono što ih je tog dana mlelo, brinulo i bolelo. Da li su uspele da održe sliku superheroja koga apsolutno ništa ne može da uništi?

Izricati na baš svakom mestu ovo “smirite se” postaje već degutantno, koliko god da je istinito.

I svi vi koji to izgovarate morate shvatiti, kao što majka izgleda sve mora, da ta rečenica obično izaziva kontraefekat, jer zvuči kao naredba, kao pritisak na dugme, kao ajd sad se umiri u sekundi, ajd sad ućuti u sekundi, ajd nemoj da brineš kad ti kažemo da dete mora da ostane u bolnici, bez tebe, ajd kući ne drami, ajd budi jaka, budi snažna kad se lomiš, ajd ne duvaj u vazduh brigu, ajd nemoj ruke preko očiju, ajd nemoj dodatna pitanja, ajd sad jedan velik osmeh… klik, klik, klik.

Ma, oladite više sa tim “Mama smirite se, štetite detetu!”.

Jer ja ne štetim svom detetu, i trudim se, silno se trudim da se pred detetom smejem, budem stabilna, sa minimalnim prisustvom straha da od njega ne bih napravila preplašeno i uznemireno dete.

Ali,

ali,

ali,

Morate, kao što majka izgleda sve mora, da razmete da smo od krvi i mesa, da smo ranjive, ponekad gnjile i umorne od glume, od bola koji guramo u sebe, da bismo spolja bile ko najsočnija, najčvršća zdrava voćka.

Previše je pritiska na majkama, i malo koja će se požaliti, ali zaista bi bilo dobro da se svi vi koji kao papagaji izgovarate rečenicu: “Majka, smirite se, štetite svom detetu”, manete toga.

Jer ne pomažete, činite samo da majkama bude gore. Da se osećaju kao nedorasle zadatku da budu majka.

A to je zaista užasno, zar ne?

Autorka: Jovana Kešanski

ODGOVORI

Molimo Vas ostavite Vaš komentar
Molimo Vas upište Vaše ime