Kraljevski stil za najmlađe „Margo & Lola“

U eri Bejbibumera, Milenijalaca, Generacije Z, i ostalih „aksesoara“ društva 21.veka, teško je ustanoviti šta je to što karakteriše jednu generaciju. Koje su potrebe današnjih mladih roditelja? Kako oni vide sebe i svoju decu, i šta potražuju od tržišta na kojem se može naći možda i prevelika raznolikost da bi se formirao koristan obrazac: „Zaista mi treba – zaista mi ne treba“. Široka ponuda otežava kreativcima da se izraze i zato na površinu izlaze oni posebni – po odluci, ideji, izvedbi.

Mama Klik Vam predstavlja novosadski brend – Margo and Lola.

Namenjen najmlađima, bebama i deci, Margo and  Lola kreira „retro kapice za male glavice.“ Aksesoari za glavu imaju dugu tradiciju u svetu, a do danas su se zadržali kao imperativ u Velikoj Britaniji. Upravo je to šmek koji ovaj brend nosi, čineći mališane ravnopravnim delom kraljevske porodice!

Sa Jelenom, mamom kreativcem, pričamo o majčinstvu, poslu,pogledima na život…

 

Priča Margo i Lola

 

 

“Ima mesta za sve nas, ali svakako da treba biti fer i ne kopirati druge već uvek dati svemu neki svoj pečat. To je ono što nas izdvaja od drugih.”

 

MK: Svetski modni kreatori razlikuju se po odabiru vrhunskih materijala koji i prosečnoj publici mogu dati jasnu sliku o kvalitetu. Vaše kapice se upravo izdvajaju zbog materijala koje koristite a koji neodoljivo podsećaju na ono što možemo sresti u Velikoj Britaniji. Ne samo po kroju, već i po sastavu, prizivate duh iz romana sestara Bronte. Da li je inspiracija došla iz ovog pravca, i koliko domaće tržište „oseća“ vaš proizvod?

 

M&L: Definitivno jeste inspiracija došla iz nekih ranijih vremena kojima sam bila fascinirana i kao dete. Sećam se da su glavne junakinje mojih omiljenih knjiga Lujze Mej Alkot nosile na ilustracijama baš ovakve kapice. Kada sam ostala trudna prvi put tražila sam za svoju ćerku nešto drugačije od onog što se kod nas nudi jer nikad nisam bila ljubitelj klasičnih šeširića za bebe. Ovakve kapice već su bile neko vreme popularne u svetu, i tako smo došli na ideju da ih ponudimo i u Srbiji, u istom kvalitetu. Reakcije ljudi su zaista pozitivne, i dalje mi je fascinantno da nas prati preko hiljadu ljudi jer smo mi po prirodi vrlo privatna porodica i slabo koristimo društvene mreže.

 

MK: Kako jedna mama, na čelu četvoročlane porodice, odlučuje da uz sve obaveze započne nešto što u Srbiji često ima neizvesnu sudbinu?

 

M&L:Trenutak kada smo započeli ovu priču definitivno nije bio idealan, ako uzmem u obzir da smo tad imali bebu od 6 meseci i dete od 2 godine, ali da sam takav trenutak čekala nikad ne bih ni krenula. Moja deca još uvek ne razumeju šta sam ja uradila tj. šta pokušavam, ali jednog dana hoće. Zato sam i započela ovo – da im pokažem da treba slediti svoje snove pa makar delovali potpuno suludo i ljudima iz najbliže okoline. Čak i da ne uspe, bolje je nego da nisam ni pokušala i to želim da znaju.

 

MK: Menja li se motivacija žene onog momenta kada postane majka?

 

M&L: Menja se, naravno. Moja deca su definitivno moja najveća motivacija. Sve što radim nije više samo za mene već me još dve devojčice gledaju kao svoj uzor. Mislim da nikad nisam bila više motivisana da učim i naučim – sve u cilju da budem bolja njima i sebi.

 

MK: Svi vaši proizvodi sašiveni su besprekornom preciznošću. Da li se vodite onom čuvenom rečenicom: „Radim kao za sebe!“ I na koji način organizujete svoje vreme kako bi svaka kapica bila urađena kao deo predivnog, filmskog kostima?

 

M&L: Hvala puno na komplimentu. Svaku kapicu šijem kao da je pravim za svoju decu. Volim kad je odeća lepa kako spolja tako i iznutra, čak i kad se to ne vidi. Što se organizacije tiče – u junu sam se vratila na svoj redovan posao u IT-u i zaista je teško. U taksiju ili na pauzi na brzinu stavim sliku na društvene mreže jer kad dođem kući deca me bukvalno sruše na pod. Telefon se tad ostavlja u stranu i potpuno se posvetim njima. Tek kad one zaspu onda uzimam da krojim, šijem, peglam, pakujem… Od nedavno smo pronašli krojačicu koja mi pomaže da sašije deo kapica, ali i dalje ih ja krojim i sve pripremam, a ona na kraju spoji. Muž me potpuno podržava – da nije tako ovo sve zaista ne bi bilo moguće.

 

MK: Da li su Vaše ćerke, Margo i Viola (Lola) uključene u neki deo procesa rada?

 

M&L: Viola nekad ide s tatom u poštu da šalje kapice i voli da pomaže oko pakovanja, a dok sam bila na porodiljskom to smo radile Margo i ja. Naravno, one su mi glavni testeri, isprobavale su kapice kada smo podešavali krojeve da budu još bolji. Margo nam je uglavnom model za fotografisanje jer nju takve stvari ne remete u igri. Viola je sad već velika i nju fotografišemo samo ako ona to želi.

 

MK: Obzirom da je Vaš proizvod drugačiji od svega što se u tom domenu može naći na domaćem tržištu, planirate li da proširite asortiman i možda ponudite tračak engleskog stila i u odeći za najmlađe?

 

M&L: Jako bih volela da u ponudu ubacimo i odeću, mislim da našem tržištu to nedostaje. Ali to će morati da sačeka neko vreme, čini mi se da bih morala da se potpuno posvetim brendu da bi do toga došlo. Ljudi nisu svesni koliko vremena je potrebno da se plasira neki novi proizvod – mi smo ovo leto već krenuli da pripremamo šešir koji planiramo za sledeće leto. Naša deca su ga nosila na moru, prao se sa peškirima, umazan je kremom za sunčanje, sušen je na suncu… iz svega toga zaključimo nešto pa popravljamo dok se ne dođe do nečeg u šta smo sigurni i iza čega želimo da stojimo.

 

MK: Šta bi bio vaš savet majkama koje se osećaju „zaglavljenim“ u majčinstvu, bez ideje čime bi mogle da počnu da se bave, ukoliko već nemaju posao?

 

M&L: Mislim da ideje ne padaju same s neba, ako neko želi da počne nečim da se bavi od nule mora aktivno razmišljati o takvim stvarima, čitati, istraživati. Postoji mnogo načina da se zaradi online, samo treba da se pronađe šta kome odgovara. Pisanje nije moja jača strana, ali kome jeste i spreman je da uloži vreme, mislim da je to sjajna stvar. Srbija ima veliki potencijal jer tržište nije zasićeno, a u svetu postoji toliko toga što bi se i ovde ljudima dopalo kada bi im bilo dostupno. Nedavno sam slušala jedan sjajan intervju gde kažu kako žene često ne žele nešto ni da pokušaju jer neko drugi već to radi, i kako muškarci nikad tako ne razmišljaju. To me je baš trgnulo jer sam tad bila u trenutku gde sam baš tako razmišljala. Ima mesta za sve nas, ali svakako da treba biti fer i ne kopirati druge već uvek dati svemu neki svoj pečat. To je ono što nas izdvaja od drugih.