Kolumna: U koga sam se najviše razočarala nakon porođaja?

0
Foto: pixabay.com

Znate li u koga sam se najviše razočarala nakon što sam postala mama pre dve i po godine?

Ne, nisu u pitanju ljudi, ni oni na korak od mene i nje, ni oni na mnogo više koraka, ajde da kažemo kilometara od nas.

Razočarala sam se u sebe. Nije ovo teška reč, niti je patetika u pitanju, samo jedno fino otrežnjenje koje je svakoj majci potrebno posle nekog vremena ako želi da mirnog srca i cela nastavi dalje.

Zašto sam se razočarala u sebe? Pa, hej „obavila sam sjajan posao“, rodila sam divno čeljade, eno je mudra ko sova, šarmantna ko princezica, ljubopitljiva i inatna kao svaki „dosadni dvogodišnjak“. Čemu razočarenje, zaboga?

Pa, zbog nekoliko stvari, uglavnom zbog mojih velikih očekivanja od ljudi. Doduše, to nisu velika očekivanja, to su sasvim normalna i zdrava očekivanja, ali kad sa druge strane imate ljude sa nekim čudnim mrvama osećajnosti i razumevanja, onda to ispadnu velika očekivanja. A, nisu.

Razočarala sam se u sebe svaki put kada sam takvim ljudima objašnjavala zašto držim dete predugo u rukama, a imam kolica. Zašto detetu još uvek ne dajem slatko i viršle, a već ima godinu dana, zašto toliko dugo dojim, zašto je ne pustim da sedi na mokroj travi, jer „kako smo mi nekada sedeli na mokrom betonu i travi“, zašto je vodim privatno kod pedijatra, jer time ja „potcenjujem državnu praksu“ „drugima su dobri, njoj nisu, možeš misliti“, zašto toliko strepim kad joj vidim sline ili ostajem kod kuće kad ima temperaturu, jer „nećeš svaki put uzimati dan bolovanja zbog temperature deteta“. I tako.

Razočarala sam se u sebe, jer sam se „pecala“ ko naivni tinejdžer na takve stvari. Povređivalo me, izbacivalo iz takta, teralo da se opravdavam, objašnjavam, kao „ali ja volim da je nosim i lepše mi je kad mi je u rukama…“ ili „ kad smo prošli put bili u Domu zdravlja pedijatar rekla besprekorno čista pluća, ona preko noći dobila visoku temperaturu, sutra njena dr u privatnoj praksi rekla bronhitis“ ili „viršle su pune svakakvih sranja, neka daje ko hoće, ja još ne bih“ i bla bla bla…

Razočarala sam se u sebe jer nisam smela dopustiti da TROŠIM snagu na ovakve stvari, ovakva pitanja, sugestije, čuđenja, da ih doživljavam ko prst u oko, jer sve dok radim kako mislim da treba da radim i kako osećam da treba da radim NEMAM KOME ŠTA DA SE OBJAŠNJAVAM!

Razočarala sam se u sebe što sam indirektno nekim roditeljima, bliskim, pokušavala ukazati na neke stvari koje možda odstupaju od kalendara normalnog razvoja, mnogo. Onda se oni prave da nisu čuli, ili se uvrede, ili promene ton, kao da sam u najmanju ruku povukla dete za uvo i u ruci mi ostalo. Razočarala sam se u sebe što sam pomislila da ja treba nekome da skrenem pažnju na nešto. Svako odgaja svoje dete kako želi, ako taj neko kao roditelj ne vidi da nešto ne štima, šta ja tu imam da se petljam kao posmatrač sa strane!

I najviše sam se razočarala u sebe što nisam na vreme shvatila da će posle dva meseca od rođenja deteta mahom svi oko nas iščeznuti, ispariti, puf, nestati da ih vidiš jednom na par minuta tokom dana ili nedelje ili meseca, zavisi od toga „šta ih je ovaj put sprečilo“.

To nijedna majka ne sme sebi da dopusti, nijedna! Da krvari zbog toga što neko njenom detetu ne posvećuje pažnju koju ona misli da dete zaslužuje!

Sretnem malopre davnu poznanicu, kaže mi rodila i drugo dete, sada ima dve godine, ona radi, nema ko da čuva malu, plaća ženu, daje joj pola plate.

Pitam je: „Gde ti je mama?“

Kaže: „Tata je operisan, pa je uz njega“

„A svekrva?“

Udah, izdah, pa: „Ona ne dolazi, u šest meseci je jednom bila, a zove da pita kako je dete jednom u trideset dana“.

I sada se ta moja poznanica jede na dnevnoj bazi, jer kako reče „ne mogu da shvatim da neko svoje unuče viđa ređe od mesara kod kog pazari slaninu i da mu je to skroz ok i prihvatljivo“.

Prošle nedelje pričam sa mladom mamom, opet tema vrtić, čuvanje, opet nigde nikoga da pomogne, da pita kako su, da bar ručak napravi, palačinke nekad spremi, veš opegla. Nikoga!

U bolnici, dok drži bebu sa prolivom, devojka plače, ali ne zbog bolnice, već zbog toga što za dva dana niko nije došao da ih vidi.

Zamislite kakav je to bolan paradoks, plačeš zbog toga što te niko ne posećuje, mnogo više nego zbog činjenice da si sa detetom u bolnici!

Još jedna je bila, njoj svekrva ulazi na sprat, tumba po sobama kad ona nije tu, samo kad je muž, znači sin. Kada treba da uzme dete na 15 minuta ili skuva ručak ona misteriozno nestaje ne iz njihovih soba, već cele zajedničke kuće. Ili je dobila napad migrene. Ili je povraćala celu noć. Ili joj nije do života.  Ta devojka je toliko bila tužna zbog svega toga što je čeka kod kuće, da se u bolnici smejala češće nego što je normalno videti.

Ovo su toliko gadne, bolne, ružne, odvratne priče, da ih ja teško ovde mogu prepričati.

Odmah pomislim jesu li te žene nekad bile majke, ko je njima pomagao kad im je bilo teško, na koga su se one oslanjale, pa nisu baš sve zaključavale decu i odlazile na posao, zaboga!

Ko je njima kuvao ručak, ponekad. Ko je njima peglao hrpu pelena, ponekad. Ko je njih pitao kako si, jel ti mogu nekako pomoći, ponekad.

Namerno stavljam ponekad. Jer je ponekad uglavnom dovoljno. Kao što bi bilo dovoljno i samo pitati kako si, kako je dete.

Ali, eto, ljudi su različiti i ko to nije shvatio, najebao je, jer će početi da se na razumevanje takvih ljudi troši do te mere, da će mu celodnevna igra sa detetom doći kao relaksacija.

Razočarala sam se u sebe što sam mislila da će svi na roditeljstvo, na dete, na odgoj, na pomoć, na oslanjanje, na podršku, prisutnost… na ljubav gledati mojim očima. Jer kad je ljubav u pitanju, za mene ne postoje opravdanja. Ja inače nisam čovek koji trpi opravdanja.

Posebno što se ljubav prema detetu i razumevanje prema majci može pokazati na stotine različitih načina. Ali, sve češće čujem da nijedan od tih načina ne pali. Kad neko neće, on neće i ti možeš samo glavu da lupaš dok ne probiješ zid i uletiš kod komšije.

Kad dođeš do tog stadijuma, onda ćeš lepo shvatiti da si dete rodila da ti i muž uživate u njemu, da ga volite, gnjavite, vaspitavate, u čoveka stvarate, da mu budete oslonac, da mu budete vodilja, da mu budete svetlo, da mu budete najbogatiji, nepresušni izvor ljubavi.

Ko vam se u tome pridruži, uživaće sve blagodeti dečije ljubavi i sad i posle. Ko se od vas makne, ostaje uskraćen za tu ljubav, ko bogalj. I samo je on na gubitku, nikako dete ili vi.

Eto, u to hoću da verujem, jer jedino to ima smisla.

Autorka: Jovana Kešanski

Povezani Postovi

ODGOVORI

Molimo Vas ostavite Vaš komentar
Molimo Vas upište Vaše ime