Kolumna: Nije porodilište hotel sa 5 zvezdica

2

Čitam malopre tekst koji je pokušao kroz iskustva nekoliko porodilja da „razotkrije“ kakva je situacija u našim porodilištima.

Tekst ko tekst, ništa novo.

Ali, komentari ispod teksta su ono što mu je dalo posebnu „vrednost“ i bacilo posebno svetlo na njega.

Jedna od čitateljki ostavila je komentar u kom poručuje ovim ženicama što se žale „da porodilište nije fensi hotel sa pet zvezdica gde će porodiljama osoblje titrati danonoćno… i da je dobro poznato da su babice nadrndane, ali da se sa tim pomiriš, jer je jedino važno da je sa bebom sve u redu“.

Njen komentar (izuzev završnice) me je dobro zamislio i iskreno zapalio mi neku vatru koja mi još uvek bukti u grudima.

Zbog čega?

Pre svega, posprdan mi je ton koji su proizvele njene reči, jer iskreno verujem da je malo trudnica koje očekuju fensi hotel sa 5 zvezdica i danonoćno titranje.

Nisam čula da se ijedna porodilja oko mene žalila na bušnu posteljinu, zarđalo crevo umesto tuša, krvavu zavesu na tušu, ili wc šolju bez daske.

To sve može biti užasno, ali posle porođaja malo koja izmorena trudnica „galami“ na posteljinu, toalet ili veličinu kobasice u metalnom tanjiru.

Posebno što joj tako izmučenoj, rašivenoj, zašivenoj, krvavoj i bolnoj nije baš do banjanja u toaletu sa upaljenim mirisnim svećama i prelistavanja štampe dok čuči nad wc šoljom plašeći se da se od napona ne rašije.

Rupe po čaršafu malo koja i primeti, jer dešava se da iskrvari po njemu, sa svih strana, pa ta krv nekako zamaskira tu bušotinu u platnu.

Hrana ko hrana. Ja iskreno nisam imala primedbe, jela sam čak i ono što kod kuće ni liznula ne bih. Nije bilo crva, što ne znači da se nekoj drugoj nisu zalomili, ali u mojoj porociji ih nisam susretala.

Da li je sve navedeno normalno za jedno porodilište u kom na svet dolaze malena predivna paperjasta bića? Nije! Bilo bi fantastično da rupe u čaršafima, bljutava hrana, zarđala creva nikad nisu tema, da toga nema u istoriji sprskih porodilišta. Da je sve svetlo, okrečeno bojama koje odmaraju oči, mirisno, sa nekom lounge muzikom koja tiho svira sa razglasa u sobama u kojima su svega dve porodilje, da je cveće u vazni kraj svakog kreveta i šolja puna toplog aromatičnog čaja.

Ali, nažalost, toga nema…

Pa opet, reći da trudnice u Srbiji očekuju fensi hotel sa pet zvezdica je posprdno, jer zaista mislim da ceo čaršaf, topli specijalitet i visoki sjaj toaleta sa aromatičnim svećama nije ono što žulja svaku porodilju.

Nešto drugo je po sredi.

One porodilje koje se žale, to rade iz drugih razloga.

Znam i kojih. Verovatno su naišle na neku nezainteresovanu sestru koja im nije posvetila vreme potrebno da „nauče“ da doje, da spreče hiperlaktaciju, isprazne dojke, na babice koje su bile grube pri porođaju ili neprofesionalne doktore. Možda se čak dogodilo, daleko bilo, da zbog nestručnosti doktora ili babice, beba bude ugrožena.

Kada čujem da se porodilja žali sigurna sam da su ovo razlozi, nikako to što porodilište nije imalo luksuzan smeštaj, nutritivno izbalansiranu hranu i luksuzan toalet.

Porodiljama najviše fali „luksuzna“ reč. Pažnja. Savet.

Spremnost da im se objasni da nema razloga da se plaše zato što beba ima modro lice, ili još uvek ne otvara okice ili ne uzima bradavicu kako bi trebalo. Potrebno joj je da zna da su doktori i sestre tih par dana za nju i njenu bebu tu i da se ništa loše ne može dogoditi.

Foto: flickr.com

Ko jebe viršlu i zarđalo crevo tuša? Daj mi toplu reč, uhvati me za ruku iako si ti „samo“ babica ili medicinska sestra. Nemoj me tretirati kao „razmaženu preplašenu princezu“ jer ja to nisam i sasvim je normalno, posebno ako sam prvorotka, da sam zbunjena, uplašena, emotivno rovita, puna pitanja. Pa čak i da nemam razloga za strah, čak i da je sa mojim detetom sve ok, prirodno je, toliko, toliko, toliko je prirodno da budem zbunjena. Pa nisam došla u prodavnicu da kupim hleb, već da iz sebe porodim život. Znači ima srce, ima okice, ima pluća, ima glašicu i u njoj maleni mozak.

Prirodno je da sam zbunjena, svaka porodilja je u nekoj meri zbunjena. I ona svoju zbunjenost može umiriti samo ako uspe da „uhvati“ sestrinih ili doktorovih 15 minuta dnevno. Niko ne očekuje celodnevno titranje, porodilje mahom dobro znaju da nisu jedine i da je posla mnogo.

Ćutnja je ono što ubija, ne loša hrana.

Odsustvo pitanja „kako ste?“, „jel Vam nešto treba’“, „jel Vas bole dojke, kako Vam je rana?“, „kako je bebica, jel sisa?“ to ubija, ne zarđalo crevo iz kog jedva curi voda.

Sve porodilje dobro znaju da ne idu u fensi hotel sa 5 zvezdica (mada ne vidim zaista ništa loše ni da nam porodilišta postanu poput luksuznih hotela) i stoga je posprdno napisati takav komentar.

Rađanje je najbolniji, ali najlepši, najuzvišeniji čin.

Svaka trudnica, bilo da može da se skoncentriše na uputstva babice ili se baca od bolova po krevetu, za mene lično je junak.

Junak.

Ne volim kada se sa porodiljama zeza kao „rodila si, pa šta“, „možeš misliti“…

Ne volim kada se kritikuju na bilo koji način, kada se nazivaju razmaženim princezama koje preteruju, paničarkama, kada im se nabija na nos kako su se naše babe porođale u senu ili usput na livadi. Kada se tapšu po ramenu samo ako nisu vrištale, već su ćuteći i stoički sve podnele.

Kada im se „čepe“ usta rečima „ok, šta očekuješ, fensi hotel? Shvati da su babice nadrndane i pomiri se sa tim“.

Zašto bi se ijedna trudnica ili porodilja „mirila sa tim“?

Dokle treba da se onim neljubaznim, nestručnim, nezainteresovanim sestrama, babicama i doktorima gleda kroz prste?

Dokle njihovi „problemi kod kuće“ treba da se lome preko leđa porodilje?

Moja majka, jedna divna žena, godinama je radila na Betaniji kao babica. Sedam hiljada beba je dočekala na ruke. To je jedno veliko selo, možda čak i varoš. Sedam hiljada srca koja lupaju. Tata je jedno vreme pio, dugo se posle pića treznio. Bili smo podstanari bez kupatila, sa poljskim wc-om u dvorištu. Ali, mojoj mami to nikada nije remetilo odnos koji je imala sa trudnicama.

„Kod rampe ispred Porodilišta, ostajali su moji problemi“, tako mi je govorila.

Porodilje su je obožavale, neretko su ćerkama davale ime po njoj… Vesna.

I ja sam, Bogu hvala, imala jednu ovakvu babicu na porođaju. Zvala se Marija i bila je divna. I to je ono što sam očekivala kada odem u Porodilište. Nikako luksuzan smeštaj i hranu.

Našim trudnicama i porodiljama potrebni su bolji uslovi, ali više od svega toga im je potrebno nekoliko ovakvih „Vesni“ koje će im tih dana kada su najzbunjenije i najuplašenije biti u blizini.

Autorka: Jovana Kešanski

2 KOMENTARI

  1. Moja se babica zvala Danka. Bila je strpljiva, nasmejana, opustena i to mi je ulilo toliko poverenja i umirivalo me iako nije bila non-stop pored mog kreveta. Nosila mi kofer, obula mi carape, kasnije me i presvukla. Dozvolila mi da popijem malo vode. Donela mi telefon da javim mami da sam se porodila. Sutnula sam je u toku porodjaja, nije me ni pogledala popreko. Divno, predivno stvorenje! A babice sa prvog porodjaja ne volim ni da se setim. Dusica joj je ime, fali joj samo prefiks bez.
    Mi smo imale samo vrucu vodu u kupatilu porodilista i snalazile smo se. Ali ne mozes da se snadjes u moru nadrnadanih cistacica, servirki, sestara, babica… Ne mozes sebi da objasnis odakle tolika zloba i netrpeljivost onih koji bi trebali da ti pomognu u tim trenucima. Osetis takav nalet bespomocnosti, da se ne usudis ni da dises ako ti ne dozvole. Strasno iskustvo. Nadam se da su se od tada malo promenile stvari u tom porodilistu. Ako se tako moze nazvati onaj logor.

ODGOVORI

Molimo Vas ostavite Vaš komentar
Molimo Vas upište Vaše ime