Ispovest mame prevremeno rođene bebe: Trudim se da mislim o lepom, ali ipak i dalje proveravam da li diše

0
Foto: privatna arhiva

Trudnoća je period kada je žena najlepša i najsrećnija, kako kažu – blagoslovena. Nekada kroz trudnoću prođemo lako i jednostavno, a nekada se desi, iz raznih razloga, spleta uzroka i nesrećnih okolnosti, da trudnoća bude najstesniji deo našeg dosadašnjeg života.

Neke mame uživaju dok iščekuju najvažnije biće na svetu, a neke žive sa strahom i strepe svakog novog dana da li će se sve završiti dobro.

Kako je živeti sa neizvesnošću i stresom, a istovremeno se nadati najboljem mogućem, uz svakodnevne brige, podelila je sa nama mama jedne predivne devojčice Nine koja je došla na svet dva i po meseca pre predviđenog termina porođaja.
Kako se hrabro roditelji prevremeno rođene dece bore za svaki novi dan primer su Kaća i Vladimir Žigić iz Novog Sada. Kada se nađete među ovom srećnom i nasmejanom porodicom ne biste ni pomislili da su, pre samo godinu i po dana, preživeli bilo kakvu dramu, a bilo je drame, kažu, napretek:

– Kada o nečemu ne pričaš to valjda deluje lepo i lako. A mi o mojoj trudnoći i svemu onome što nas je tada i kasnije pratilo nismo pričali. Pre Nine smo izgubili jednu bebu i to je zaista bio veliki šok. Jer, kada nakon saznanja da ne možete da imate dece, zatrudnite, pa izgubite bebu onda vam se ceo svet sruši. Kada sam imala šesnaest godina puklo mi je slepo crevo i nakon operacije su mi rekli da najverovatnije neću moći imati dece jer su prilikom „čišćenja“ zakačili jajnik. Međutim, nakon hiljadu pregleda, analiza, produvavanja janika ostala sam u drugom stanju i našoj sreći nije bilo kraja. Zato nam se svet srušio kada sam usled odlubljivanja postelica izgubila bebu. Rekli su da budem srećna jer sam bar ja ostala živa – počinje svoju priču nam mama Kaća.

Život je izgleda pripremio nagradu za njenu vedrinu i osmeh, pa je nedugo nakon toga saznala da je opet u blagoslovenom stanju. Ovoga puta zbog visokoriziče trudnoće morala je da leži kod kuće.

– Prošla sam bezbroj pregleda, rekli su mi da nije preporučljivo da zatrudnim jer kod žena kod kojih jednom dođe do odlubljivanja posteljice to se uglavnom dešava svaki naredni put. A tada je već neizvesno kako će se trudnoća završiti, moguće je gubitkom bebe ili mame.

Rekli su mi da je trudnoća rizičan potez, ali ja sam to žarko želela.

– Nakon dvadeset osam nedelja dozvolili su mi da malo prošetam. Sa suprugom sam, tog toplog dana pred kraj avgusta, posetila drugarica koja radi u novosadskom porodilištu i tu srela doktorku koja mi je vodila trudnoća. Htela je da me pregleda i čim je videla bebu na ultrazvuku rekla je „Završićemo trudnoću“. Nakon te rečenice pala sam u nesvest. Ubrzo posle toga Nina je carskim rezom došla na svet. Imala je svega 800 grama i bila je dugačka 32 centimetra, te je morala u inkubator. Nakon tri dana mene su otpustili iz porodilišta, a Ninu prebacili u Dečju bolnicu na Odeljenje neonatologije gde je provela čitava dva meseca – kaže mama Kaća i dodaje da je mala Nina mesec i po dana bila u inkubatoru, a potom petanaest dana na takozvanom grejnom stolu, jer zbog odlubljivanja posteljice nije dobijala dovoljno kiseonika i svega drugog što je potrebno bebama da se normalno razvijaju u maminom stomaku.

Foto: privatna arhiva

Ninino stanje, dok je bila u bolnici, bilo je čas stabilno, čas kritično. Sreća u nesreći, Nina je imala, kako kaže mama Kaća, samo uobičajene komplikacija zdravstvenog stanja koje su  karakteristične za prevremeno rođenu decu.

– Imala je transfuziju zbog niskog nivoa hemoglobina i primala je antibiotike. Nisam htela puno ni da ispitujem. Nisam tražila po internetu. Suprug i ja smo se dogovorili da verujemo u ono što kažu doktori. Ako kažu da je stabilno, znači stabilno je i nećemo misliti drugačije. Najsrećnija sam bila, kada dođem u bolnicu da vidim Ninu, u terminu koji je predviđen za posete, a doktorka nema ništa da mi kaže, osim da je stabilno. I danas, nakon svih kontrola, kada doktorka kaže da je sve u redu to mi je najveća sreća.

Foto: privatna arhiva

Kad su doveli svoju bebu kući mama i tata su, navode, malo odahnuli.

– Mislili smo dobro je, živa je, hajde da se borimo za svaki dan. Tako da smo živeli bukvalno dan za danom, ne razmišljajući šta će biti sutra. Samo je bilo bitno kako će taj dan da prođe. Kada sam je prvi put uzela u naručje, bila sam uzbuđena, srećna, ali i uplašena u isto vreme. Toga septembarskog dana padala je kiša, Nina je bila sva umotana. Kada smo je odmotali bila je veličine moja dva dlana kada se spoje. Strašno je bilo. Nisam znala ni kako da je kupam niti menjam pelene, do školice za trudnice nisam ni stigla jer sam se porodila u 28 nedelji trudnoće. Pravo na patronažnu sestru nismo imali jer je Nina imala već dva meseca, ali patronažna sestra nas je ipak obišla, dan nakon dolaska iz bolnice i pokazala nam kako se kupa beba. Nakon toga je otišla i više se nije pojavljivala.Tako da smo suprug i ja od početka sve oko Nine radili sami. Da je teško bilo, bilo je, delom i što smo sami u Novom Sadu. Naši roditelji, niti bilo ko od rodbine ne žive ovde. Mislim da nas je šok povodom porođaja i svega što je sledilo naterao da se borimo bez puno razmišljanja i premišljanja. To je neki instikt koji se može rečima opisati. Ne razmišljaš, ne pričaš o tome, samo radiš – iskrena je mama Kaća.

Nakon izlaska iz bolnice usledile su brojne kontrole, po tri nedeljno, od neonatologa, ultrazvuka mozga, snimanja srca, pregleda očiju, posete fizijatru, do psihologa i kasnije logopeda. Na sve se čovek, kažu Žigići, navikne.

– Valjda je u čoveku ta iskonska potreba da sve ružno potiskuje pa to nekako vremenom izbledi. Trudimo se da se sećamo samo lepog. Međutim, još uvek spavamo sa upaljenim svetlom, noću proveravam, s vremena na vreme, da li diše. To je strah koji je i dan danas u glavi. I verujem da neće još dugo, dugo proći. Ali ipak, život je lep. Imamo najveće blago na svetu kraj sebe – kaže Kaća.

Nina je nakon prvog rođendana pošla u vrtić, a mama Kaća se vratila poslovnim obavezama.

Foto: privatna arhiva

Na pitanje kako uspeva da balansira sa svim životnim ulogama Kaća odgovara da to je to moguće uz veliku pomoć supruga.

-Da mi nije njega i da ne delimo posao i obaveze koje imamo ne bih uspela. Jer živimo sami te Nina zavisi isključivo od nas dvoje. Imam njegovu neizmernu podršku i pomoć. Kada je Nina sa njim znam da joj ništa neće faliti, biće okupana, nahranjena, uspavana, odvedena u vrtić ili bilo šta drugo. Samo je bitna dobra organizacija. Desi se da smo danima u haosu i ne obavimo pola stvari koje smo planirali i trebali. Onda sednemo i popričamo, dogovorimo se šta će ko da radi i za pola dana završimo ono što nismo za tri dana. Najbitnije je dobro se organizovati što je bez sloge i razumevanja naravno nemoguće. Naš dan počinje oko pola sedam, a završava se oko ponoći. Nina i dalje ne prespava celu noć. A i na to se navikne čovek. Nas dvoje smo se smenjivali, ja sam spavala kad Vlada dođe sa posla, a on noću. Kada sam počela da radim spava kako ko stigne – našalila se ova hrabra mama i dodala:

– Volim da pravim torte i kolače, volim svašta da znam. Volim da se osećam korisno. Naučila sam da se borim  životu i da stvaram. A sve što pravim poklanjam. I nakit pravim sama. Pokušavala sam, dok je Nina bila u bolnici, dekupažom da zaokupim misli, da pomognem sebi da preživim taj dan. Strašno je bilo. Ali kada je danas pogledam, kad vidim tog malog zvrka kako trči po kući srećna sam – zaključuje mama Kaća i poručuje svim mamama i tatama prevremeno rođenih beba da je borba teška i neizvesna, ali da ne treba očajavati ili odustajati jer je dobar ishod koji sledi najveća nagrada u životu.

Autorka: Ubava Priselac

ODGOVORI

Molimo Vas ostavite Vaš komentar
Molimo Vas upište Vaše ime