Dr Ranko Rajović: “Učenje napamet izaziva stres kod dece!”

0

Dr Ranko Rajović iz Novog Sada autor je NTC programa za edukaciju roditelja i učitelja koji se sprovodi u osamnaest zemalja Evrope i jedan je od najvećih stručnjaka za rani razvoj inteligencije kod dece. Povezujući znanja iz medicine i pedagogije, stvorio je program koji razvija kognitivne sposobnosti dece, vrlo je dobro i detaljno razrađen, primenjiv u porodici, predškolskim ustanovama i u razrednoj nastavi osnovne škole. Prenosimo intervju koji je dr Rajović dao za Zadarski.hr:

– Krenimo od osnovnih postavki NTC programa koji ste osmislili, možete li pojasniti koje vrednosti promoviše i koje novosti donosi u odgoj deteta?

Osnovna postavka NTC programa zapravo je primena medicine u pedagogiji. Pre deset godina počeo sam da primenjujem neuroznanstvena otkrića u praktičnom radu sa decom, i dan-danas me zapanjuje da evropske države u svojim ministarstvima obrazovanja nemaju neuroznanstvenike. Krenuo sam da radim s darovitima, no primetio sam da pristup odgovara svima, tako da danas NTC primenjujemo i na deci sa smetnjama u razvoju i ostvarujemo dobre rezultate.

Izdvojio bih dve ključne stvari: prva je razvoj mozga i inteligencije, a druga razvoj sposobnosti za učenje. Na ta sam dva dela i podelio program. Okruženje se menja, zato se ne mogu primenjivati isti principi odgoja i igre koji su se npr. koristili pre trideset godina. Moramo raditi i na edukaciji roditelja…

  • Ono čime se bavi prvi deo programa je važnost da deca neometano skaču u lokve, da se vrte, penju po drveću, hodaju po ivicama… Čini se da su današnja deca prezaštićena, da im roditelji iz straha da se ne povrede ne dozvoljavaju ove najosnovnije potrebe.

Upravo tako, sve navedeno su fiziološke potrebe deteta. Njegov ga mozak tera da sve proba i tako ga priprema za život. Ako ne damo detetu da ide uzbrdo i nizbrdo, skače, da se penje i spušta, da hoda po kosinama, mi sprečavamo razvoj važnih delova mozga i njegove regije neće se dobro povezati.

POSTOJI JEDAN BIOLOŠKI ZAKON. ŽIVA BIĆA KOJA SE NE KREĆU SU BILJKE, KOJE NEMAJU NEURONE. SVA OSTALA ŽIVA BIĆA KOJA SE KREĆU IMAJU NEURONE I KOMPLEKSNI nervni SaSTAV. TO DOKAZUJE DA SMO ZA KRETANJE STVORENI.

Mozak se razvija u pokretu, i to najviše od druge do pete godine. Zato je tada ključno da se dete kreće, a ne da sedi u kolicima i da ga roditelji guraju. Ne mislim pritom samo na hodanje nego na sve kompleksne pokrete, trčanje, prevrtanje, skakanje, penjanje, provlačenje – to je posao deteta.

  • Kad smo već kod grešaka, koje ste greške najčešće primetili da roditelji rade?

Svrstavam ih u tri različite kategorije: prezaštićivanje je prvo, to smo malopre spomenuli, kada ne dopuštamo deci kretanje da se ne bi povredilo. Pod drugo ulaze sva ona delovanja koja roditelji čine da bi sebi i njemu „olakšali“. Primera radi, kolica guraju do četvrte godine detetovog života, daju mu meku miksanu hranu jer je dete brže pojede.

Zadržaću se na mekoj hrani jer taj je problem vrlo prisutan. Kad dete dobije prva dva zuba, pomalo treba početi uvoditi tvrdu hranu. Kad s osamnaest meseci izrastu svi zubi, formiran je zagriz. Dete u toj dobi već mora u potpunosti konzumirati čvrstu hranu. Znaju mi reći: ‘Ali moje dete ne želi da jede takvu hranu’. Moj je tada savet da mu uistinu ne date taj obrok, neka pričeka sledeći. Ako ovde popustite, ne pomažete mu već štetite.

Evo koje su posledice: Meka hrana ne može da aktivira jezik kako treba, što je važno za razvoj govora. Deca koja ne jedu tvrdu hranu pravilno ne razvijaju mišiće na obrazima i zbog toga im je teško da izgovaraju glasove P i B. Uz to, čvrsta hrana čisti zube, a meka ne može, pa se stvara više karijesa.

Kažu mi roditelji: “Pa šta ima veze, to su mlečni zubi”. Ali, kada izvadimo detetu jedan mlečni zub, hrana automatski ide na stranu gde ima više zuba jer je tamo zagriz jači. Jaki mišići tu više rade nego na drugoj strani. Zbog toga se može javiti estetski problem asimetrije lica.

AKO TI JAKI MIŠIĆI NA LICU POVUKU I VRATNE MIŠIĆE ZA SOBOM, DOLAZI ČAK DO POREMEĆAJA DRŽANJA TELA.

I nadalje, rešavanje problema dosade umesto deteta je treći problem koji želim da naglasim. Roditelji samo treba da se sete sebe kada su bili maleni, odnosno onoga što su radili kada su osetili dosadu. Išli su sami da traže društvo, vozili se biciklom i izmišljali nove igre. Danas dete kad mu je dosadno uzima tablet, mobilni telefon ili daljinski upravljač i pritiskom na dugme ulazi u virtuelni svet u kojem u trenu prestaje da oseća dosadu. To znači da smo dete prepustili ljudima sa TV-a i videoigricama da mu kreiraju unutrašnji svet.

Dosada je neugodno stanje, ali nam je potrebna da mislimo i budemo kreativni. Pre smo sami sebi rešavali taj problem dosade. I dete ga samo mora naučiti, inače će s godinama postati frustrirano, i sve će mu trebati odmah i sad. Sve je više takve dece.

  • U drugoj fazi, kod kognitivnog razvoja dece, u svom programu koristite zagonetke. Možete li nam pojasniti razloge ove metode i navesti primere?

U drugom delu programa učimo ih da povezuju informacije i razvijaju inteligenciju. Učimo ih da misle. Imam jedan slikoviti primer. Godinama već održavamo NTC kampove na kojima sudeluju deca od četiri do dvanaest godina. Imao sam grupu dece od četiri do pet godina i njima postavio jednostavno pitanje:
„Ispred čega u stanu svaki dan stoje mama i tata i gledaju u to? Obično se nalazi na zidu. Obično više mama nego tata“.
Dečji odgovori su: TV, tapeta na zidu, slika, prozor…
Tek kad sam rekao da roditelji obično gledaju u to ujutro pre posla, rekli su tačan odgovor – ogledalo.

TO JE JAKO INTERESANTNO, ZAŠTO DETE KOJE ZNA ZA OGLEDALO NE ZNA da ODGOVORI NA OVO JEDNOSTAVNO PITANJE? ZATO ŠTO IH NIKO NIJE NAUČIO DA MISLE!

Od deset današnjih najtraženijih zanimanja u svetu, njih sedam ili osam nije postojalo pre desetak godina. To znači da moramo pripremiti decu za poslove koji još uopšte ne postoje. To je funkcija škole i obrazovanja, vrtića i roditelja. Zanimanja poput daktilografa ili radnika na pokretnoj traci nestaju, njih će zameniti roboti i kompjuteri.

Čitava Evropa je zbog lošeg obrazovnog sistema u problemu, stagnira, jedini ko napreduje je Istočna Azija, jer oni uče decu da misle i povezuju informacije, a to se vidi po PISA testovima koji mere funkcionalno znanje.

  • Dakle, Vi svesno radite na toj školi budućnosti?

Sećam se kad smo počeli s predavanjima pre deset godina u Ljubljani, jedna koleginica koja se tamo našla, inače profesorka psihologije učenja, upitala me: “Kakvo je ovo učenje kad se deca stalno smeju?”
Odgovorio sam: “Pa ako mene pitaš, to je najbolje učenje. Oni misle da se igraju, a zapravo su naučili sve što smo prošli na času”.

DA, TO JE KONCEPT ŠKOLE BUDUĆNOSTI, DA DECA MISLE, DA SE SMeJU I DA USPUT NAUČE TO ŠTO SMO RADILI.

Mogao sam im držati lekciju, izbacivati informacije, tražiti od njih da ih zapamte i sledeći put im dati test, ali tako se ne uči.

  • Koliko vaš program pomaže deci da budu srećna bića i kao odrasli ljudi?

Nisam psiholog, ali mogu reći nešto o tome jer celu jednu deceniju pratimo decu. Učimo ih da misle i da povezuju informacije, da lakše nauče gradivo u školi, da ga bolje upamte. Kolege psiholozi su istražili – deca kroz NTC dobiju samopouzdanje, a ono je ključan faktor za budući, srećniji život.

Kad dete ima samopouzdanje, u školi je srećnije, opuštenije i nema strah od odgovaranja. Ne poznaje stres pred kontrolni ispit. Lako pokazuje svoje znanje jer ga je dobilo kroz igru. Učenje je igra!

  • Leži li upravo tu najveća greška evropskih obrazovnih sistema?

Reproduktivno učenje je osnovna greška naših obrazovnih sistema. Predajem od Norveške, pa sve do Grčke i svi koriste reproduktivno učenje. Neki ga pomalo smanjuju, neki su izbacili klasično ocenjivanje, učenje pesmica napamet i slično.

S TIME SE SLAŽEM JER, KAO ŠTO SAM VEĆ NAPOMENUO, UČENJE NAPAMET IZAZIVA STRES.

Uzmimo za primer stih iz jedne pesme koji glasi: ‘Mene moja duša boli’. Zamislite sada tu čitavu apstraktnu pesmu koja se sastoji od dvadesetak sličnih stihova. Ja od dece tražim da stih nacrtaju jer tada će ga bolje zapamtiti. Slika se pamti petsto puta bolje nego tekst, a crtajući ga, deca će da nauče da obrade informaciju.

Vraćamo se na početak razgovora – izumiru zanimanja u kojima ne treba misliti. Naš posao je da pripremimo decu za budućnost.

U kakvoj su vezi slon i broj 14?

Na predavanju postavim zagonetku deci, a ona se sastoji samo od pojma “slon” i broja četrnaest. Niko baš na prvu ne zna kako su ta dva pojma povezana, a moraju ih dovesti u logičnu vezu. Tada kreću njihovi odgovori: “Pa možda slon živi četrnaest godina, možda je mladunče toliko kilograma teško, možda su surla ili kljove četrnaest metara duge…”
Nakon svakog odgovora, niko ih ne osuđuje, mogu da kažu što god žele, slobodno otvaraju raspravu, svi se javljaju, bez straha. Nije meni najvažniji odgovor, već put do njega. Da deca na tom putu povezuju informacije, slušaju druge, da daju svoj zaključak, ideju koja čak i nije moguća.
Pre četrdeset godina, kada bi učenik učitelju rekao da su slonove kljove duge četrnaest metara, dobio bi odgovor: “Kakva je to glupost, to nije tačno, ustani, to zaslužuje negativnu ocenu”. Dete se nakon toga od straha neće javljati. Upravo toga se treba osloboditi.
I da, rešenje je da u surlu stane četrnaest litara vode, kaže dr Rajović.

Tekst i foto: Zadarski.hr

ODGOVORI

Molimo Vas ostavite Vaš komentar
Molimo Vas upište Vaše ime