Dete nije samo mamina, već i tatina “prikolica”

0
Foto: pixabay.com

Hoće li neko konačno reći onim dosadnim ženama da pitanje “Gde ti je prikolica?” apsolutno nije duhovito, originalno, zanimljivo… ama baš ništa zbog čega bi se toliko često koristilo kada želite da saznate gde je nečije dete. Bogu hvala pa na meni nisu ostali viškovi kilograma posle trudnoće, jer bi, matere mi, pomislila da mi indirektno žele poručiti da sam kao teretni kamion.

Dete prikolica, mama logično kamion. Ili traktor. Ili kombajn. Kako god, neka mašinerija sa kukom na koju se “kači dete”.

E, sad ono što meni smeta u vezi sa ovim pitanjem nije samo taj pokušaj duhovitosti nazivanjem deteta prikolicom koja vazda treba da visi na meni – vučnoj mašini, već sve što sledi nakon mog odgovora “sa tatom je”.

Kreće izraz čuđenja, i onda konstatacija “Lepo si ti to!”

Šta sam lepo?

Pa, organizovala to.

Koje to?

Pa, čuvanje.

Pa?

Pa, mislim ti sama, dete sa tatom.

Pa?

Ništa samo kažem.

To je otprilike taj oskudni dijalog iz kog se može izvući nekoliko vrlo važnih zaključaka.

Prvo, majka očigledno ne sme da ide nigde sama. Osim na posao.

Ako je radno vreme prošlo, onda je sasvim logično da „prikači“ dete za sebe i vuče ga kao prikolicu gde god je naumila da ide. Prihvatljivo je videti je samu samo ako je „trknula“ do radnje, da izbaci smeće, dedi po lekove ili u bilo kojoj drugoj situaciji koja traje nekoliko minuta. Sve što nije to, a uključuje opranu, isfeniranu kosu, šminku na licu, lepu garderobu, sedenje u restoranu, ležanje na plaži, sve što traje mnogo duže od nekoliko minuta, posmatra se sa osudom ili bar negodovanjem i nerazumevanjem.

Znate li koliko sam se samo puta pravdala (ko mi kriv) kad dođem na plažu pre podne sa lap topom u hlad, da kucam kolumnu.

Gde ti prikolica?

Sa babom.

Što nju nisi povela?

Radim.

Lepo si ti to.

A taj neko ne zna da sam došla na plažu, jer mi bliže nego da busom putujem do prve biblioteke i njene čitaonice, da se dakle brže mogu i vratiti detetu, da u prirodi imam najbolju inspiraciju i mir, da je dete još malo da bih mogla da ga pustim pored reke dok ja kucam i da nema ničeg lošeg u tome da se rashladim pet minuta kada sam već tu, a završila sam posao. Redovno mi uspeju nabiti osećaj krivice, posebno ako me to pita mama koja je na plažu došla sa decom. Ja bez, ona sa…

Drugi zaključak do kog dolazimo, koji mi je daleko neshvatljiviji jeste konstatacija “lepo si ti to” nakon što kažem da je dete sa tatom.

Ispada kao da sam se snašla za čuvanje, kao da tata nije podjednako roditelj detetu.

Kao da sam ja sad nekako nasankala muža da je pričuva, namolila ga, šta već, ja se sredila i odbegla.

Tata nije tamo neki komšija i to mnogo glava treba da shvati. Tata je tata i dete treba da i sa tatom provodi vreme, da od tate uči nešto što mama ne može možda da ga nauči, da se sa njim smeje, juri, blesavi, šeta, slaže kule ili samo leži i lista slikovnicu. Da i od njega uzima ono najbolje.

Nije mi jasno zašto se tata ovde često posmatra kao “pomoćni roditelj”, kao neko ko uskače kad mama ne može, kao neka nužda. Kao, vidiš dete sa tatom i odmah pomisliš “mama radi ili je bolesna”.

Foto: pixabay.com

Zašto dete sa tatom ne bi provodilo neko vreme i kad mama ne radi?

Zašto mama ne bi mogla da malo pliva, dok dete sa tatom pravi kulu od peska na plaži?

Zašto tata ne bi namazao dete kremom sa zaštitnim faktorom ili skinuo haljinicu ili promenio skvašenu pelenu ili ga odveo da kaki u travu?

Zašto se takav tata automatski posmatrao sa konstatacijom “e, moj ti” kao da maže, presvlači ili oblači u suvo tuđe, a ne svoje dete? Kao da je primoran.

Zašto se takva mama odmah posmatra sa konstatacijom “lepo si ti to“.

Zaista ne shvatam sve ovo.

Dete je pola mama, pola tata. I na njegovo formiranje podjednako utiču, bar bi trebalo, i mama i tata.

I koliko god se mame trudile da sve uzmu na sebe, da sve iskontrolišu, jer one to mogu brže, bolje, trezvenije… uloga tate je ogromna. I treba da bude ogromna. Ko osam planina.

A one tate koje se izmiču iz odgoja, treba da bude stid. Jer dete nije samo mamina “prikolica”, već i tatina.

Dakle, kada vam neka mama sledeći put kaže dete je sa tatom, nemojte se iščuđavati i tražiti razloge zašto je sa tatom, već joj zato samo recite “to je divno”.

Autorka: Jovana Kešanski 

 

ODGOVORI

Molimo Vas ostavite Vaš komentar
Molimo Vas upište Vaše ime