Dečji izlivi besa (temper tantrum): Zašto se javljaju i kako postupiti u ovim situacijama?

0

Izlivi besa dece mlađeg uzrasta su izraz nemoći da se nose sa intenzivnim osećanjima, a ne neposlušno ponašanje.

Dečji izlivi besa (temper tantrum) su neprijatna iskustva, kako za roditelje tako i za decu. Najbolji način da ih zaustavimo je razumevanje razloga zbog kojih se javljaju i pronalaženje načina koji pomažu detetu da ih prevlada.

Zašto je ovakav pristup poželjan i kako se primenjuje:

Iako se burne reakcije (temper tantrumi) mogu javljati i na mlađem uzrastu, uglavnom se javljaju kod dece u uzrastu od 2. do 5. godine.

U ovom periodu deca su sve aktivnija, brže se kreću, veštiji su sa manipulisanjem predmeta, te se u svom istraživanju okoline sve više susreću sa različitim ograničenjimavlastitim – ne mogu da dohvate nešto ili sastave igračku, ograničenjima realnosti – ne mogu da obuku malu haljinicu velikoj lutki; ili se suočavaju sa zabranama – ne smeju da udare drugog, bacaju stvari… U susretu sa vlastititim ograničenjima, ali i ograničenjima koja im se postavljaju, deca neminovno doživljavaju frustraciju, te burno reaguju besom: plakanjem, vrištanjem, bacanjem, ujedanjem i udaranjem.

Važno je znati da su ove reakcije normalne za dati uzrast i da ne predstavljaju bezobrazluk i neposlušnost, već reagovanje koje je posledica intenzivnog doživljavanja neprijatnih emocija koje deca, zbog nezrelosti njihove psihe, ne mogu i ne znaju drugačije da ispolje.

Samim tim dečje burno reagovanje predstavlja sastavni deo razvojnog procesa tokom kojeg treba da nauče da kontrolišu impulse i razviju samokontrolu.

Posmatranje ovih reakcija kao izraza njihove nesposobnosti da se nose sa intenzivnim emocijama nam može pomoći u iznalaženju adekvatnijih načina da se prevaziđu. Mnogo je delotvornije i efikasnije pomoći u takvim situacijama da se dete umiri, jer zaista u tim momentima njemu treba smireni roditelj koji će da mu pruži razumevanje, utehu i podršku i time smanji intenzitet emocija, pa tek nakon toga koriguje ponašanje.

Iako se ove reakcije najčešće javljaju u susretu sa zabranama i ograničenjima, mogu da budu i posledica umora, gladi, zbunjenosti i doživljavanja straha. Šta god da je uzrok, važno je imati na umu da burne reakcije odražavaju preplavljenost deteta intenzivnim osećanjima.

Šta može biti od pomoći:

1. Što manje reagovati u datom trenutku dobar je prvi korak: govorite što manje, slušajte više i budite tu.

U situacijama kada su deca obuzeta emocijama, teško da do njih dopire ono što im govorimo. Zagrljaj, topao osmeh, reči poput: “razumem koliko ti je teško… tu sam…uz tebe…” mogu da pomognu da se bura stiša. Pribran i staložen stav roditelja je važno iskustvo koje dete može da dobije u ovakvim situacijama.

2. Plač i suze su neminovni i ne osećajte krivicu zbog njih.

Suze nisu znak roditeljskog neuspeha, kao ni bes. I one su sastavni deo emocionalnih reakcija na nezadovoljstvo koje deca doživljavaju.

Često se roditeljima savetuje kako da spreče napade besa ili ih ignorišu. Dozvoliti deci da osećaju i ispoljavaju svoja osećanja je jako važno za njihovo psihičko zdravlje.

U našoj, ali i mnogim drugim kulturama, suze i plakanje se doživljavaju kao slabost, a na slabost se reaguje odbacivanjem, pa roditelji često kritikuju suze i plač:”…pravo si derište…stalno plačeš” ili ućutkivanjem “prestani, to nije ništa…”.

OVAKVE REAKCIJE SU ČESTO POSLEDICA ČINJENICE DA JE I SAMIM RODITELJIMA TOKOM NJIHOVOG ODRASTANJA BILO ZABRANJENO DA ISPOLJAVAJU OVA OSEĆANJA.

Zato prihvatanje ispoljavanja suza i ljutnje kao normalnih emotivnih reakcija deteta može da pomogne u usvajanju smirujućeg, nežnog roditeljskog reagovanja. Na ovaj način šaljemo važnu poruku detetu: da ima slobodu da izrazi svoja osećanja, da nije samo u tome, da će ovakve situacije proći i da će moći da nastavi dalje.

3. Prihvatanje dečjih osećanja ne znači i odobravanje i dozvolu dobijanja onog što žele.

To što ne reagujete ljutnjom i kritikom na dečje ponašanje ne znači da ćete mu dozvoliti da dobije sve što želi ili da radi ono što smatrate da nije u redu. Važno je dozvoliti detetu da izrazi svoje reakcije, ali ne odustajati od zahteva, pravila i granica koje mu postavljate.

Prihvatanje i imenovanje dečjih osećanja olakšava detetu njihovo prepoznavanje, a vremenom i kontrolu, te predstavlja osnovni preduslov samoregulacije.

Postavljanje granica, s druge strane, ima funkciju učenja deteta o tome šta je dozvoljeno da radi, a šta ne; šta je dobro, a šta ne, čime se obezbeđuje okvir u kojem se kreće, a time i doživljaj sigurnosti.

4. Ne dozvoljavajte ponašanje koje nije u redu, jasno i kratko iskazano, bez dodatnih pridika.

“Ne možeš da me udaraš (bacaš stvari, grizeš…)” je dovoljno da se kaže. Ljutnja i suze su dozvoljeni, ali povređivanje i uništavanje nije. Pridikovanje dok dete plače će samo pojačati reakcije. Drugi način je da odvedete dete na neko mirnije mesto na kojem će mu biti lakše da se smiri.

5. Ne pregovarajte i ne potkupljujte!

Vrlo često u ovakvim situacijama roditelji, u želji da zaustave plač, daju različita obećanja (kupovina igračaka ili neke druge nagrade) ili ga zaustavljaju dajući nešto što će mu zaokupiti pažnju – u poslednje vreme je to sve više telefon.

Izbegavajte ove načine umirivanja deteta. Pokažite sigurnost u ispravnost postavljanja ograničenja. Ukoliko vi ne verujete u njih, nema razloga da i vaše dete veruje.

Zlatno pravilo kada je u pitanju burno reagovanje dece: umirivanje, prihvatanje dečjih osećanja, a onda korigovanje ponašanja. Sposobnost umirivanja i korigovanja ponašanja, te razvoj detetovih sposobnosti da trpi frustraciju bez preterano burnog reagovanja se razvija postepeno i vremenom.

Uz svakodnevne druge obaveze može nam predstavljati zaista veliki napor postavljanje očekivanja, prihvatanje dečjih reakcija i njihovo korigovanje. Nekad će ići bolje, nekad ne. I sam trud, čak i onda kada mislimo da nam ne ide baš najbolje, je važna poruka koju šaljemo deci.

Deca više uče posmatrajući nas i naše postupke nego slušajući šta im govorimo. Pružanje vlastitog primera truda i onda kada stvari nisu baš onakve kakve bismo želeli je dragoceno iskustvo za dete.

Autorka: Milijana Niškanović, psiholog/psihoterapeut

ODGOVORI

Molimo Vas ostavite Vaš komentar
Molimo Vas upište Vaše ime